Prosvetni glasnik

дубина његових мисли. Називали су га Кантовцем, што свакако никад није био; Фихтеовцем, што је био врло кратко време, а дуго пре почетка своје властите филозофске плодности, називали су га присталнцом енглеских моралиста, следбеником Хјума. Све је то било погрешво. Просто напросто нису били у стању да разумеју Хербартов „реализам", што је још и данас случај. А уз то је дошло и непријатељско расположење појединих владајућих школа, које му је отежавало да са својим радовима уопште наиђе на пријем; много штошта остало је нештампано у његовој фијоци. Зар је за чуђење што се против утицаја таквог несхваћеног човека на школе, и против његових предлога за реформу школе свуда јавио отпор, у држави, на универзитету, код његових колега, код директора школа, па и код наставннка који су, као и увек, желели да буду остављени на миру и прнхватали СЕаки разлог који се могао употребити против једног тако незгодног реформатора? Када је после идеализам, заједно са критицизмом који га је и створио, у Европи уснуо, дошао је насупрот њему чисти позитивизам на власт. Сада је изгледало да је дотло време за једну „реалистичну" педагогију, насупр-от идеализму. Потражили су Хербарта; али таквог какав је био нису га могли употребити, јер је он изграђивао на принципима метафизике, експериментисао, просто тражећи праву методу. Он им је био потребан, ауторитативан. Стога су искористили упутства која је био дао својим студентима као извод из својих предавања да би их поштедео од хватања бележака. Овде је био ауторитативан скелет за један чврст систем. Из њега је сад, полазећи од новог схватања ученика, људи и васпитања и према новим намерама, Хербартовим речима и надовезујући на делом несхваћене, делом једнострано извађене реченице из његоге психологије, изграђен један нов формални систем са применом за сваки посебак час у школи, на шта Хербарт чак ки код речи које су давале потстрек за озакво формирање, никада није хтео да мисли. Све до краја века био је то уствари низ таквих система који су обично чинили концесије своме времену, сви управљени на један чврст и опште употребљив облик наставних часова и њнхове организације, односећи се скоро сви на ссновну школу, док је Хербарт са својим предлозима за реформу, увек у првом реду — и у изразитој супротности са Песталоцијем — мислио скоро искључиво на више школе. И тако је Хербарт — несхваћен, узет једнострано — добио огроман утицај — далеко чак преко немачких граница. Онда је дошао противудар. Око њега подигла се велика полемика. Многи су се напади управили против њега, али како нападачима, тако и браниоцима недостајало је стварно познаЕање његових дела. Борило се уствари око тумачења Хербарта код његових следбеника. Притом су Хербартовој школи пребацивали отприлике све оно што се једној рђавој школи може пребацити — док се он, Хербарт, већином протиз онога што му се пребацивало, борио ревносно и истрајно. Али сн није могао да се брани, јер је та школа коју су, често с пуним правом, нападали, носила његово име. Најгори прекор који су му чинили био је прекор интелектуализма. И стварно, Хербарт говори о „претставама" и њиховим законским покре-