Prosvetni glasnik

На Веаикој школи у 1883—1887 године

169

Дабогме, да су као одјек извесне литературе, а умногоме и тренутног политичког живота у земљи, третирана и извесна социолошка питања, нарочито она која нису била непосредно везана за дневну политику, већ више имала партиски карактер. Тако су, на пр., правник Вук Стајковац, као и неки други (философ Чед. Петровић и др.), који су однекуд јаче познавали руски језик, убацивали на дневни ред превод покојег чланка из неких, махом либералнијих руских часописа, а било је нечега сличиог, чини нам се, и из других књижевности. Уосталом, и на овом пољу много више су се истицали студенги философског факултета него правници, који су се иначе махом слабо и интересовали књижевношћу уопште, учењем страних језика итд.; већина од њих проводила је готово све своје слободно време у оближњој кафани „Код Златног анђела", у којој су многи од њих играли „санса", вежбаЛи се на билијару, па — ако је допуштена индискреција чак читали ту и „аутографоваке табаке" лекција, из којих су се спремали за испите. У дискусијама на седницама „Побратимства" запажено је било тек неколико правника, и то већ старијих чланова, као на пр. Љуба Живковић, Панта Туцаковић и др Љуба Живковић, познати доцнији јавни човек у нас, оставио је из тога доба у нашем сећању нарочити утисак, који нам се чини оправдано овде забележити. Био је то врло импулсиван млад човек, већ у трећој години права (тада смо ми били у првој) и у „Побратимству" сматран за зналца француског језика и упућеног у правна и политичка питања. Чини ми се да је на једној седници друштвеној и он читао неки свој превод неког биографског чланка из неке историје француске револуције, која је чинила његову омиљену лектиру. Иначе он се на седницама стално појављивао већ после отпочетог рада и узимао реч с извесном позом; нмитујући гестове извесних беседника из француске револуције, он је у говору готово увек налазио могућностн да потсети на какву фразу или гест Мирабоа, Камила Демулена (њега нарочито!), па и самог Робеспјера или и ког другог старог републиканца, и да после, не чекајући евентуално друкчије миш.љење каквог опонента, ни продужење дискусије, триумфално сиђе с трибине за говор, (а он је готово редовно с трибине говорио) н поносно оде са седнице, уверен да је на другове оставио утисак рутинираног беседника! А он је то доиста и био. Седоице „По-