Prosvetni glasnik

Б « а е ш х «

Ш

Есихологије, к уносећи тајенственост у сзаккдашк.ицу. Његови типови кису вкмало једноставни: сваки носи понешто у себи, Сори се сз покечнм у себи. Згпа (1927) јг Гризеозо главно дело. То је Еироко еакахнут, гломазан н мегловит сесски роман, мало заСазан у обичком смислу тс рсчи, в где је сиажаз ствл прилагођеи текн: животу ссљаха ка северу, „од даанина навикнутих на лаган тох стсари." Дох се код Ииг Зајдел тачко зда и гдг се и кад радша догађа, овде фабула није везана ни за место, на за време. Треба схватити скмболично: озо што се догађа сгљацима у Дугоме Реду, може задесит« свако село. Предзиацз и зкаци велике кесреће — једкг кечовечно оштре зиме — гскилају сг, људа тупе, морал лаоаги, ало у сзаксм виду џккља, до:< ке дође сама кгсрећа, „испуњењг", пропаст. Али не пропадају сеи , узек г.онеко сстане, верује Гоизе, „ноз род стука ка позорницу и води даље стзари." То су оки који кису кзгубили веру у аемљу. У томе се наслућује тгжиште проблгма: благослов земље могу очсхивата само оки који су постојани у оданост.ч г.рема њој, јер земља и њема смага не могу пропасти, она јг упразо иззср вечних снага. — Неко у ромаку каже: „Има ствари које су у почетку мрачне; али кад их чозек уради, тада узкђа сзакм да су мсрале бита урађеке." Теко је и са озкм делсм Фридриха Гризеа. Док Грпзг списује ћутљиз и тегобан глкоот сељака ка северу Немачке, дотле је средкка Аустријанца Вагерла католичхи југ. Ксд к>гга нема магле, нгма тајанствепости: ссе је јасно, лепо или рулшо, радосао или болно, а људи као људи, чгс дсбри час зли, час срећки чгс нгсрећки. Годпна Господња (1933), а то ћг рећи сељакова, је пескичка хроника кивота на селу, од прслгћа до г.ролећа, реалистичиа хкмна ратару. I/ к::зу слика и сцена одвија сг пред нама филм сеосксг живота: радаа дани и празници, послови и обичаји, кевоље и радости, н упозкајемо се са свкм ткпозима са села, од момка до сзештеника. Главке личности нема, јунах ромака је цело село. Некслкко прхча тече паралелно, прати сз једноЕремено некслико судбкна, при чгму се кстиче >хивот младог црквењакз Давида, који заа само за мајку, и желео би да исстане пустињак, љубави н чудотворстза ради. Дазидови дохшвљаји донекле везују детаље, стварају од делова целкну, табло. Вагерл пише необично. Он јг ученик Хамсунов, добар, одличаз учгник, само без учитељеве снагг и демокије, нехи симпаткчни Хамсун. Хумор је начин с којим се гледа на хгазот, одговара на тегобе жнзота, и ?о је кајлепша страна Вагерловог талента. Лахо причање к дкван стил чкни да нревидимо недостатак унутрашње форме. Ни за роман није добро кад се ништа не догађа. Срећом ређање сцека брзо престајг, други део романа је пун, ту се не болујг од днгресијз, нг белгжи фолклор. Постаје нам јасно да је Вагерл прави уметник и да зза шта хоће. Увиђамо ка крају да нам је дао много више него што јг ка почетку обећго, тгко да његову књигу остављамо са осмехом и свесни да се труд богато исплатко. Др М. Ћ.