Prosvetni glasnik

14

Просветни гласник

маћинству, у своме духу оно највише што човек може од себе и за друге да створи. Има једна борба коју ми Срби морамо да водимо у себи и око себе: борба за тип људи отаџбински или неотаџбински. Или ћемо поново стварати- оиај дом и ону заједницу Срба коју нам отаџбица налаже или ћемо бацити устрану хиљадугодишњу свесну историју своју и расути се по цариградском друму и путевима којц до њега воде а са господаром који буде био. На раскрсницама историским могу људи да се растају као демони и фурије, И ко хоће да напусти место српско на овоме свету, ко хоће да напусти простор српски у историји, ко хоће да напусти дужности и жртву отаџбинску, нека му је алал отпадииштво, али нека онда не остаје овде међу нама који хоћемо до бољег живота или до дубоко смислене свесне и вољне смрти да останемо овде са свим дужностима, са свима лсртвама и са последњом преданошћу. Да останемо овде ма и на најмањој територији, и под најтежим режимом, али нека се међусобно разумемо простим знацима распознавања које ће у нама осветлити жеља за сваковременом и бољом отаџбином. Са свега неколико речи српских али таквих које пркосе столећима јер укључују у себи сва изванредна постигнуђа човека — дају сва социјална решења и сва решења културе — ми можемо даље живети и васкрснути, као што смо васкрсли у освит 19 века кад нам се нико није надао. ОТАЏБИНА — ПУТ К ЧОВЕКУ И ЉУДИМА Држава се мења, садржина суверенитета се мења, територија се мења, пореци и режими се мењају. Остаје отаџбина која је крајње и велико уједињење, преко кога се може и за човека другог народа, за припадника друге вере и за поборника другог друштвеног поретка имати разумевања и мирног човечјег односа. Само ако и он у себи носи своју отаџбину биће и после најкрвавијег рата споразума, и после најстрашнијег разлаза могућности разговора. Само тамо где има светиње везане за вечно људске ствари као што је земља крвљу и знојем натопљена, стварном снагом и животном потребом омеђена, само тамо где су вечно људске духовности, језик, уметност и религија посветиле пут покољења и успон њихов кроз стваралаштво, — тамо дакле где отаџбина постбји, постоје и људи као жртвене јединке своје за-