Prosvetni glasnik

Порекло српске азбуке

данашњој азбуци додавали нарочити зкак за туђе б да бисмо како треба пренели у наш језик из немачког: Ко1п, КбгП^еп, Мбће1 и сл. Зато постоји и мишљење да је и у првим, несачуваним старословенским споменидима знак за ђ био у таквој употреби као и у старом српском језику, тј. није могао бити ;:;чињен само јЗато да би се обележио туђи глас у туђим речима. Знак за тај глас имао је у старој нашој ћирилици облик који управо одго'вара данашњем ћ, а доцнкје је важио и за ђ и ћ. Према томе иаши стари да су знали за реч воћство или вођство они се не би препирали како га треба писати. Тај знак из наших југозападних страна, где се најраније јавља, под Турцима се проширио на све српске крајеве. И уопште, где су владали Турци, ту је владала и ћирилица. Њоме су писали наши људи сва три закона. Тако је било вековима, све до у прошли век. Ћирилица се полако почела сматрати као спољно, видљиво обележје православнога српског народа и отада дели његову променљиву судбину . . . Није Вук унео прзи слово ћ у нашу азбуку. Већ Доситеј :5аЈотребљава тај знак. Од Вука је ђ. То је, као што се види, само незнатна модификација знака ћ коју је Вуку предложио познати ~митроносни песник Лукијан Мушицки. У том нашем ћ (и ђ) имамо опет један остатак који нас Србе, једине од Словена, везује за глагољицу. Као што смо добили пар ђ и ћ, тако се у старом ћирилском писму налаз|И0 још од раније сугласнички пар џ и ч. Слово џ је само мало измењено ч. Тај се знак употребљавао у румунској ћирилици. Румунима је кудикамо више био потребан знак за често употребљавани глас џ. Даље, на стару ћирилицу потсећају и лигатурна слова љ и њ, која се налазе и у нашим старкм споменицима. Свак види да су то састављена слова од л и н чији је заједнички десни знак г.зв. танко јер — б . Вук већ у својој првој Писменици из 1814 године предлаже те знакове, да их четири године доцније коначно уовоји у првом издању својега Рјечника. Остаје још само ј које је у том значењу Вук узео из средњоевропске или словенске латинице. У западној Европи ј обележава различите гласове: ж (у француском и португалском), х (у шпанском), џ (у енглееком). По својем ранијем латшшчком