Prosvetni glasnik

52

Просветни гласник

Истина да тело ограничавп дух, али га дух превазилази и постаје свеобухватним, што значи да наш дух жуди да се опоји са апсолутним духом, тј. да се врати себи, чиме се увиђа његова ван-_ просторна и ванвремена природа. Из овога је јасно да природна наука, при своме испитивању просторно-временог света, не налази ништа у њему што би могло, негирати постојање религиске области. Напротив, видели смо да она има своју суштину у метафизичкој области. Физичку стварност можемо упоредити са цвећем, јер је „лијеп свијет", чије стабло проистиче из корена метафизичког царства. Док уметност осећањем лепог слика боју и облик, овога цвећа често тежећи да нам открије суштаетво његово, док појединачне науке посматрањем испИтују природу његову, а оптимисти виде красоту његову: метафизика се умом спушта до најтамнијих дубина света налазећи .у њему непресушни извор живота, а религија душо-м открива у њему гчну љубав, из које израста све што јесте; философија пак рони о;ј цвећа кроз стабло до последњег корена света. Јер, као што смо видели, свет проистиче из Бога, стога је он у Богу, али је Бог трансцендентан свету. Да религија и појединачне науке морају остати у својим областима, произлази и из различите природе оба дела овета. Видели смо да закони једног дела овета нису једнаки са законима другог дела ма да су исти: једни су гфосторно-времеиог обслежја, а други ванпроеторми и ванвремени. Стога, уколико проучавамо чулни део света онакав какав јесте, не упуштајући се у проблем зашто је он такав као што је, ми можемо остати у њему не натеривани никаквом логичном нужношћу да га превазилазимо; тражење последњих разлога природно-научног света води нас у м-тафизичко царство. Дакле, религија, философија и појединачне науке не стоје у противречном односу. Штакише, једна се област не може разумети без дрј«"е, а ове три чине целину света, а тиме и цело наше биће. Укшпжо човек живи у оба света, живи пуним животом: смисао наОг-та живг је у религиском свету, али да бисмо могли оствариватн емнс? !ашега бића у проеторно-временој стварности, морамо •• јлошки живети. У томе је, као што смо »азначили, огро ) х велнчина св. Са©е, јер је он, као и кнез Лазар и Краљеви^ . "око, живео у целини света опајајући оба дела у