Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : I. Debata u načelu o Nacrtu Ustava

166

XII. седница 16. фебруара 1921.године

много скупље него сама држава и зато су наши чиновници напуштали државну службу и све године указне службе и одлазили да служе самоуправним телима. Кад народ хрватски и словеначки буде видео да ове самоуправе користе њему врло много, да је у њима прави и истински господар, он he их заволети и што буде издао за њих неће жалити. Замерило се даље, да и ако народ бира ова самоуправна тела и ако она имају извршне органе и аке они могу да доносе одлуке, уредбе и т. д., да ипак то не вреди кад обласни начелник може да суспендуЈе те одлуке. То би тако било, господо, кад би те начелникове одлуке биле извршне. Али кад у нацрту Устава стоји, да је тај обласни начелник, који суспендује одлуке, дужан да то сместа пошаље Државном Савету и да је тај Државни Савет изборно тело, као што су изборна и та самоуправна тела, јер Државни Савет бира Народна Скупштина из своје средине, а кад Државни Савет има дужност да у року од месец дана донесе одлуку, да ли је начелник правилпо схватио дужност, кад je донету одлуку и задржао, а ако Државни Савет не донесе одлуку у том року онда она одлука самоуправног тела постаје извршна. Кад то све стоји у Уставу, онда мислим да се има довољно гаранције да самоуправна тела могу радити потпуно самостално у границама закона и Устава. Међутим, прави незадовољници са обласним самоуправама су господа, која траже покрајинске аутономже. Г. Boja Маринковић je врло лепо казао, да се ми, који бранимо нацрт Устава, не плашимо аутономије, него се плашимо тенденције аутономије. И то је господо, тачно. Г. посланик Курбеговић je покушао да ослаби те тврдње г. Маринковића рекавши: Аутономије су опасне само онда, кад се дају туфим народима, као што је то било у Турској, али ми смо сви један народ и немамо страха и плашње од тих аутономија. Да, господо, г. Курбеговић je врло лепо говорио, али шта ћете, господо, кад ево и данас и ако смо један народ, ви имате пуно њих, који тврде да нисмо један народ; а имате и таквих, ќоји иако при.знају да смо један народ, слатко им дође кад могу да овде у скупштини цитирају каквога Србијанца професора који каже: „па шта ћете, кад се сви не осећамо, да смо један народ.“ Г. Курбеговић врло добро зна, да овај наш лепи језик, који сви волимо, и ценимо, да је у Босни назван босански језик. (Чује се: To га je назвао Калај). А чим се направи босански језик, зар је онда тешко направити босански народ? Ko ће га правити? Нема више Калаја. Ако се ви претворити у Калаја, биће и босанског народа, ако ви остати као што треба, не може бити босанског народа. Велизар Јанковић: Шта ће вама босанска аутономија? —Д-рЛаза Марковић: Ca г. Курбеговићем можемо да се сложимо!) Нема Калаја. али моЖе да буде Калајевих тенденција. Врло је интересантно, да утономиЈу траже они, који желе да ова држава буде атракција за онај део нашега народа, који није још у нашој држави! Јели — : врло интересантно. господо, да та господа не могу да осете, да је много јача атракциона тачка јединство државе, него ли ако се држава раздели у разне аутономије. И још нешто, што је прилично карактеристично, траже се аутономије и заонеземље, које и.не мисле на аутономије. Колико је мени познато, а мислим да ми је добро познато, ни Црна Гора, ни Војводина, ни Далмација не траже аутономије, али се за те земље тражи аутономија. Ја мисли.ч да je погрешан и штетан рад. (Прибићевић:

Нема покрајинских плебисцита) штетан и по целину и поједине покрајине, јер у најмању руку спречава да се једном унутра средимо и смиримо. Ми смо се, господо, пре две године сви без разлике одушевљавали уједињењем. Ми смо били сви занети за тим јединством и нама је било тада, сасвим слаб израз једноставно држава; тај нам израз није задовољавао наша осећања, него смо тражили неки јачи израз, ,да јаче истакнемо то јединство и нашли смо га у изразу јединствена држава. Тада није пало на памет никоме да каже; јединствена држава значи: unicum sui generis. A данас, после две године ми чујемо да јединствена држава значи unicum sui generis. Мењају се времена. Изгледа да се аутономија тражи због страха од хегемоније и превласти Срба. Један господин је у своме говору то јасно истакао и рекао. Међутим господо, тај страх и то неповерење је неоправдано. Ja сам већ једанпут рекао, колико смо ми Срби у том погледу безопасни. Нека лш се дозволи да овде саопштим један разговор који се водио између неких посланика за време док смо били у избеглиштву. Онда су ретко долазили гласови о победама. Били су порази; противници су побеђивали. Овдаондасе јави какав мали успех и каква слаба победа и они су одмах у нашим срцима будили велике наде и расположење. Био је тако једном један мали успех, и ми одмах почесмо да сањамо, и разуме се, мало нам је било да ослободимо Србију, Босну, Херцеговину и Војводину, мало је свето, тражила се Хрватска и Словенија, Љубљана и Трст и т. д. и онда један од посланика рече: море људи кад се будемо у тој скупштини скупили јер је то изгледало онда нама већ као готова, свршена ствар и кад дођу доктори из Хрватске, Словеније и наши пречани, ми ћемо се морати сакрити у мишију рупу, ко ће ca њима изићи на крај. А други му онда добаци штета, неће ти се говср штампати у Самоуирави. Први се прекрсти па рече: Дај Боже, нека овако буде па макар ми и незавирили уту Скупштину. Ето, тако, је мислио српски сељак на Крфу далеко од своје отаџбине и далеко од својих милих и драгих. (Др. Јанко Шимрак: Српски сељак неће хегемонију, али ви хоћете, вас неколицина. Др. Лаза Марковић: Ви говорите народу, да ми хоћемо хегемонију. Чује се: Ви варате народ.) Г. Шимрак ми добацује да ми интелигенција хсЉемо хегемонију. (Д-р Јанко Шимрак: Не интелигенција, ја сам казао вас неколицина.) Господо, ја сам веи. једанпут рекао и мени је непријатно да понављам, али после овога што ми г. Шимрак понова добацује морам опет да кажем. Нећемо ми хегемонију. Mu хоћемо јаку народну државу. Кад се правила ова држава ми слто широка срца пристали да се укине Краљевска српска влада и то да се укине у ономе моменту кад је она највише требала народу у упропашћеној и измученој Србији и то смо пристали онда, кад су Хрвати тражили и добили да у Хрватској остане status quo дакле бан са владом, а Словенци тражили и добили да имају своју дежелну владу какву нису имали под Аустријом. И ми смо једно време имали једну централну владу у којој је било пет Хрвата, три Словенца и два Србина из Аустро-Угарских крајева дакле десеторица у влади изван Србије, који су владали са пуном влашћу, непознавајући ни наше прилике, ни наше законе, ни нашу администрацију, ни наше муке и невоље, док ми у Хрватској и Словенији нисмо имали ни једног Србијанца, нити су Србијанци у централној влади имали какву стварну власт у погледу администратирања Хрватске и Словеније.