Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : III. Debata u pojedinostima o Nacrtu Ustava

116

Стенографске белешке

во на испашу, Цела горња Далмација у доба наше сели благо у Босну п тамо пасе то своје благо. То право је обичајно право, и то није нигде записано. (Недељко Дивац: Па тога има и у Србији). Зато ви овде морате додати ово »јер то није и у колико linje већ уређено обичајем и законом«. Јер има предела, где је то обичајем и законом уређено и ви те ствари треба да признате и у љих не смете дирати. То је једно. Друга је ствар ова. Ви, који сте' маљина, a који ћете бити случајем и државним новцем већина, признајете,- самоуправна тела и ви онда треба да дате тим телима финансијска средства, јер кад ви све отимате односно присвајате за државу, одакле he онда та самоучгравна тела живети? Којим he се финансијама сви њихови послови извршавати? Ако држава отме све порезе, ако отме све царине, ако отме све монополе, ако узме и ове шуме, онда чиме he се ти послови урадити, xohe ли прирезом? Хоће ли самоуправне јединице бити мртво слово, мртва тела, јер не he моћи никако уредити ни школство, ни здравство итд. Дакле, ви радите од државних и самоуправних тела, по моме мишљењу, један монструм, јер ово што радите, за мене je једна ствар немогућа. Јер треба да се. даде свакоме крају могућност, да земљом која је његова од векова, и коју је вековима и вековима чувао и на њој уживао, и коју је сачувао до данашњега дана, да се пучанству свакога краја даду средства да са тим благом, са том земљом ои располаже. Ја нисам за то да шуме иду у власништво државе. И зато бих предложно после последњег става, како сам рекао а са додатком, који је предложен у нацрту Устава Народног Клуба, где се говори о државном и покрајинском господарству, да се у догледу шума и ошпте домена прихвати овај закључак: »Покрајинанма првшада и домени међу којима се иарочито броје (Можете ви метнути самоуправна тела). лређашње државне земаљске или покрајинске шуме. руде, затим водене снаге у покрајини. Покрајинама остају добра намијењена за неносредну употребу покрајинске Управе или за јавне циљеве као и фондови везанн за одређене сврхе. II онда би требало додати још и ово друго: »Држава, Покрајнна и самоуправна тела могу учествовати у господарским подузећима у интересу опћега добра«. Ја кажем ради интереса пучанства и ради добре уфаве, и могућности, да се земљиште побољша, и шумама добро управља, треба ово разделити n отетл од државе да један Министар не може удрављати целом земљом. Кад признајете самоуправне јединице онда треба њима да дајете и средства, да могу економски живети и напредовати. Зато сам против овога члана и молио бих Вас, да прпхватите ово што сам ја предложио. Ја сам упбтребио реч »молим вас« ма.да знам, да се ви не ћете на то обазирати као што се не обазирете и на све друге ствари н наше предлоге. Предоедник др. Момчило Нинчић: Има реч г. Министар за Конституанту. Министар за Конституанту Марко Трифковић: Поводом говора г. Дринковића морам да кажем неколико речи о овоме члану. Г. Дринковић тврди, да овај члан није резултат споразума, него као да се насиљем xohe да наметне Уставном Одбору. И он, и ако се представио као »посматрач«, а не као учесник,- као онај који .je радио, xohe на неки начин да протествује! (Н. Дивац: Јели то тачно г. Дринковићу? Јесте ли посматрач или сте учесниќ?) Међу'тим госпбда, која у овом одбору раде од почетка

врло добро знају, да је целокупан рад у овом одбору стално и редовно био споразуман, па је и овај члан споразумним начином постао. (М. Аврамовић: Тако је, то је тачно). Влада која има несумњиву већину Уставотворне Скулштине, стално је излазила на' сусрет свима групама представљеним овде у Уставотворној Окупштини. Влада у истини жели, да овај Устав буде дело сдоразума свих странака, разуме се у крлико je могуће постићм тај споразум јер има тачака, има предмета где тај споразум није могуће постићи, и онда тражити такав рпоразум значи тражити немогућности. Цео овај трећи одељак, господо, ви не налазите у предлогу владиног Устава. Влада није имала намеру да уноси тај трећи одељак. Али како су се у начелној дебати јавили гласови из странака, које нису биле представљене у владиној већиии, да се унесе овај одељак, влада је нашла за потребно, да изиђе на сусрет тим странкама, јер влада не мисли, да овај. Устав треба да буде дело владине већине, него дело целокупног народа, у колико je разуме се опет то могуће. И овај трећи одељак,. као што рекох, он је дело слоразума странака у Уставном Одбору, за које је влада од драге воље пристала. И не само то, господо, него је влада примила предлоге баш и од онога клуба, који г. Дринковић представља и за који г. Дринковић хоће да каже да има некакву »посматрачку« улогу. Ја сам као представник владе у Уставном Одбору примао предлог од представника Народнога Клуба и ти су предлози примљени и ушли у Устав. Зато ја збиља не могу да разумем г. Дринковића, зашто он и сада а и раније заузима ову позу и зашто уноси овакав начин дискусије, који до скора није био познат у нашем У Одбору. Тиме г. Дринковић не he успети. да се постигне некакав споразум који, како он каже, жели. Споразума међу нама има, споразума има не само међу владнном већином. него је тај споразум постигнут и између других странака, које нису у владиној већини. Разуме се у свима плтаљима не може ни бити споразума нити има некога, који га може свуда тражити. Потпредседник Јурај Деметровић: Има. реч г. Дринковић. радн личног објашљеља. Др. Мате Дринковић: Господин Мннистар за Конституанту врло добро зна, да je већ у почетку ове Конституанте, а и пре н>е, пре но што је Констнтуанта и била сазвана, пре но што је позвано Народно Представништво да се ради на Уставу, да смо ее разговарали о начину, како би се могао донети Устав. Исто тако он би се могао сетити и још неких чињеница. Н. пр. могао би се сетити једне-веома важне. Пред три дана ја сам имао у рукама »-Самоуправу« од децембра 1918. године. »Самоуправа« орган радикалне странке, пмао је наслов: »Прва Југословенска Влада«, Под ту југословенску владу долази и г. Папшћ и сви остали. Господин Пашић ja овај пут како би казао, био принуђен да се захвали и да не прими председншптво, па га је примио г. Протић. Иосле господина Протића дошао је г. Давидовић, a после г. Давидовића дошао је опет г. Протић, na je дошао г. Веснић, па је дошао најпосле г. Патптгћ. Упозоравам и само констатујем у децембру 1918. године, ова наша влада, ова наша држава у »Самоуправи« звала се Јутословенска а упозоравам вас, да се данас не само не зове тако већ се са тим називом више вас у овој кући руга. Поттгредседник Јурај Деметровић: Молим, г. посланиче, да се држите личнот обавештеља.