Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : III. Debata u pojedinostima o Nacrtu Ustava

130

Стенографске белешке

Разлика je, госопдо, између централиста и сепаратиста у томе, шта је централистима најглавнији интерес народне државе, интерес национални, а сепаратистима, њима је главно сепаратни интерес, племеноки, вероисповедли и дијалектни интерес и т. д. Ми мислимо, да кад се ради о томе, да одредимо лравац нашег народног живота и његовог развитка за дуго времена за векове мислим да треба да имамо пред очима оно, што је најглавније, а то је национални интерес. Са тога гледишта не би'се могли лримити нити прва држава која би била у савезу држава, нити савезна држава широке политичке аутономије. Што се тиче иитања, да ли треба да буде више држава, историја нас учи да је то нешто рђаво. Ми смо у прошлости зато робовали, што смо били поцепали ла племенске државе. Ми смо имали више држава. Имати више племенских држава, то значи немати једну стварну државу. Ми смо због тога робовали једном шш apvгом суседу. Исто тако је било и са Русима. Њихова племена, ма да су била верски једно, толико су се мрзела, да су једни другима рушилл цркве, аќо би освојили варош свога племенскога противника. Дакле, ако хоћемо да имамо националне интересе пред очима, онда ћемо створити државно јединство. Чак и кад су потпуно свесни члалови једне покрајине, ако је једно наше племе чак лотпуно национално ■ свесно, и онда су штетне националне посебне државе. Имали смо лример у Црној Гори. Нема национално свеснијег дела нашег народа, него што су Црногорци, па ипак династија је више имала пред очима своје династичке интересе, него националне интересе, л дошло је до тога, да у најодсуднијим тренутцима налте историје тај део иагпег народа. није могао учинити све оно, што би иначе Morao био да учини. Према томе, дакле, интерес је наш, да створимо једну јаку националну државу, јединствену, са једном влашћу. To je у толико нужније, што се ми налазимо у таквом положају, у коме нам треба чврста, јака и усређена државна власт. Да се ми налазимо у Скандинавири, ми бисмо могли допустити себи то, да се спојимо у реалну или персоналну унију. То нам ништа не би шкодило, јер тамо није загрожена сама национална ексистенција тих народа нити тамо има опасности од многих нелријатеља. Али нас окружавају откада живимо на Балканском Полуострву, многи непријатељи и освајачи, који су увек били највећа оласност за лашу државну самосталност и одржање наше националности. У лропглости преко пола милениума робовали смо Турцима. Одмах no ослобођењу од њих загрозила нам је не мања опасност од Немаца. Немачки професори су претили, да he Немачка курјачица са закрваљеним чељустима лрећи преко Орбије и трагове ће joj обележлти лотоци крви и пустош. И доиста, дело није било мање стралшо од претње, јер Немци су доиста и учинили у светском рату као што су лретили. У таквом положају један народ има потребу за концентрацијом све своје народне снаге. У таквом положају, Римљанл, који су имали републику, блрали су диктатора, а то је значило усредсређење државне власти. Ми смо увек у критичном положају, з.бог тога нам треба јака држава, л та држава може бити јака ако je једпа, а не три племенске државе, са овако неспремним за национално јединство и националне интересе деловима. (Др. Ј. Шимрак: Зар ми тражимо три државе? Ми не тражлмо три државе. Ми тражимо само покрајине).

У предлогу народнога клуба сакривен је федерализам. (Др. Шимрак упада). Подпредседник Јурај Деметровић: Молим г. Шимрака, да се умири. (Др. Сима Марковић: Није г. Шимрак крив, што га напада г. Валеријан Прибићевић. Др. Шимрак: Г. Прибићевић je изазивао).. Нисам опазио, да сам опазио и њега би опоменуо.. Милутин Јакшић: Што се тиче широке племенске.аутономије. (Др. Ј. Шимрак: Није племенска; аутономија). Потпредседник Јурај Деметровић: Господин: Шимрак, сада вам није нико крив, да упадате. Милутин Јакшић: Што се тиче широке племенске аугономије, аутономије би биле остварљиве> и лакше би се могле трпјети, али оае нису лотребне једном народу, који партиципира у народном: суверенитету, народ,којл je домаћип у држави. Ми. смо били лре грађани другога реда, и иноплеменим. грађанима другога реда давају се неки изузетни закони, нека осигурања и гаранције за одржање националнога бића. Народ, који je домаћип у својојј држави, тога не треба. Узмимо како су радили Чеси. Они су створили државу у којој су дали аутономију прткарпатским Русима, али Словацима нису дали никаквих аутономија, јер они имаду довољно учешћа у народном суверенитету, као што' имаду и код нас учешћа у суверенитету браћа Хрвати и Словенци, па н>има стога није нужна никаква аутономија. (Др. Ј. Шимрак: Како је у Швицарској?) Друго, аутономија није никаква гаранција, ви: то знате, а знамо то и ми. Ви сте имали своје банове, ми смо имали деспоте, војводе, имали-смо народносне законе, ла што је било? Кад је држава у/ слабом моменту, онда даје такова обећања, нагодбе и такове народносне законе, који би могли: задовољити. Међутим кад се оснажи, као што је то било код Маџара, они нису хтели да извршују, већ. су напросто дошли и казали, народносни закон, (који је доста добар био и који нам је приллчну аутономију гарантовао), један позитивни закон не; може се извршити. Они су то отворено признавали. Ми нисмо имали викаква учешћа у сувереној власти државног сабора да изнудимо примену тога заМеђутим Хрвати су имали своју нагодбу. Та се нагодба боље извршивала. Зашто? За то, што су имали у пепштаском сабору 40 досланика. Они су. тиме изнудили, да се нагодба барем донекле извршује. Ми народности у Угарској смо имали надполовичну већину, али нисмо могли изабрати 40 посланика. Хрвати за то, што су имали осигурање у сабору, могли су изнудити колико толико примену нагоде. Хоћу да изведем, да аутономија није никаква гаранција. То је једна фикција. Ми смо то горко искусили. Ми смо имали првога деспота или војводу, кога су именовали у Бечу за народног поглавара. Он је 22 године био у заточењу. Подвојводу су поставили за официра и подложили га команди. Војводу изабраног 1848. отровалк су. Тако је изигравана наша политичка аутономија. Аутономија не може бити гаранција, међутим учешhe у суверенитету је ситурна гаранција. То није Тиса хтео дати народностима у Маџарској. Ми демократи у Угарској изјависмо да нам не треба политичка аутонбмија, него да хоћемо опште и тајно бирачко право гласа, да тако учествујемо у сабору. Успели смо да са осталом мизера плебс контрибуенс са социјалистима изнудимо своја права. (Др. Сима Марковић: Ви сте наивни). Тиса је трпео нагодбу,