Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : IV. Debata u pojedinostima o nacrtu Ustava i o amandmanima

100

LVII sednica 2. juna 1921. godine

držim, da treba da se uzme princip, da veličina zemlje koju jedan sopstvenik treba da ima ne može ni u kom slučaju ići preko mogućnosti da on tu zemlju sam sa svojom porodicom obradjuje. Potrebno je, da se naglasi, da jedan sopstvenik seljak može da ima maksimum zemlje u svojinu koliko je u stanju da obradi sam sa svojom porodicom. Taj princip je proveden u bugarskom zakonodavstvu. Pre kratkog vremena donet je u Bugarskoj jedan zakon o javnim domenima, čija je jedna odredba u tome, da se u Bugarskoj maksimum zemljišta koje jedan sopstvenik može da ima, kreće do 300 dekara. Nijedan sopstvenik zemlje u Bugarskoj po tome zakonu ne može da ima više zemlje nego 300 dekara. Što se tiče šume; nijedan sopstvenik ne može da ima više šume od 300 dekara u ravnici i 500 dekara u planini. To je princip koji je proveden u Bugarskoj pod vladom Stambolijskog. Potrebno je, da se stane na gledište, da niko ne može imati više zemljišta nego onoliko koliko je u stanju sam sa svojom porodicom da obradi, i da mu se ta veličina zemljišta ogarantuje. Tako isto i kad je reč o tome koliko će biti minimum zemljišta koji jedan sopstvenik treba da ima, potrebno je takodjer stati na to gledište, da se nijednom sopstveniku ne može otudjivati ni na koji način i ni kojim putem onoliko zemlje koliko je on u stanju da radi sam sa svojom porodicom. Ja mislim prema tome, gospodo, da treba odrediti i maksimum zemljišta i minimum zemljišta na ovome principu: da se u prvom slučaju, kad je reč o maksimumu, niko ne može imati više zemljišta, nego onoliko koliko može da obradi sam sa svojom porodicom, i u drugom slučaju kad je reč o minimumu, da se ne može otudjiti onoliko zemlje koliko sam sa svojom porodicom radi. Potpredsednik Juraj Demetrović: Ima reč g. Perić: D-r Ninko Perić: Ja bih hteo da skrenem pažnju u ovoj diskusiji o maksimumu i minimumu zemljišta na jednu stvar. Kad je reč o minimumu poseda, koliko jedan zemljoradnik treba da ima, mi imamo dve vrste minimuma. Mi imamo u zakonu ograničenje minimuma u pogledu otudjivanja zemljišta. Ali postoji drugi minimum, ako dotični gradjanin ne odgovori svojoj državnoj dužnosti, naročito ako čini krivična dela onda mu se i taj minimum zemljišta prodaje ili za porezu ili za naplatu troškova ako je učinio kakvo krivično kažnjivo delo. Dakle, mi imamo dve vrste minimuma. Ja sam g. Djonovića razumeo da govori o onom prvom minimumu, da treba seljaku ogarantovati jednu jiajmanju količinu zemlje koju ne srne otudjiti, a g. Životu Milojkovića šam razumeo da je govorio o ovom drugom minimumu po kome se ni u kom slučaju i ni na koji način ne može taj minimum otudjiti. To je dakle jedno suptilno i delikatno pitanje i kad o minimumu hoćemo da rešavamo, onda treba da budemo na čisto s tim, o kome je minimumu ovde reč. Ja bih bio i za onaj prvi, i za ovaj drugi minimum, ali smatram da smo mi zakonodavca na sve ovo ovlastili s ovim trećim odeljkom, kad je reč o svojini. Jer, tu je ušla i jedna ideja, koja se meni dopala, a po kojoj sva privatna prava imaju i svoje socijalne zadatke, pa dakle i svojina. Svojina, dakle, ne će eksistirati samo u korist sopstvenika nego će i svaki sopstvenik imati i izvesne dužnosti. U nizu tih ideja zakonodavac će imati da se kreće kad je reč i o prvom i o drugom minimumu, a isto tako i kad je reč o maksimumu. Ja sam u principu protivan dolasku kapitala na selo, ali se bojim da tom ustavnom odredbom o ograničenju maksimuma poseda ne pogodimo ne samo kapitale nego i zemljoradnika. Jer kapital ne će doći tamo kad čuje da je zakonom ograničen maksimum poseda, a doći će kad čuje da je posed prilično veliki.

Ja ću skrenuti pažnju još na jednu stvar. Ja sam u principu za osmočasovni rad u fabrikama, ali smo se ovde borili da to ne unosimo u Ustav, što to ne možemo taj princip da generališemo. Ja sam isto tako protivan i tome da kapital udje u selo zauzimajući zemlju seljaku ali se bojim od toga ako se to Jgenerališe da se onda zakonodavac neće moći da kreće u nizu onih ideja koje su ovde predvidjene o svojini i po kojima je svojina ne samo pravo nego i jedna socijalna dušnost. Iz toga razloga ja sam i protiv toga da se ovde govori o maksimumu ili minimumu, ali kad je pitanje o nekom sporazumu onda ću glasati onako, kako se taj sporazum postigne, samo sam protivan da to ulazi u Ustav, već da se to pitanje reguliše docnije zakonom. Potpredsednik Juraj Demetrović: Ima reč g. Pavle Andjelić. Pavle Andjelić: Kad je prvi put rešavano u Ustavnom Odboru o ovom poslednjem stavu, ja sam stao na to gledište da treba da se predvidi maksimum i minimum zemljišnog poseda, ali je g. d-r Lazar Markovič objasnio da to nije potrebno unositi u Ustav zbog toga što je u čl. 37. predvidjeno, gde se govori, o svojini, da će se obim, i ograničenje privatne svojine odrediti zakonom i da prema tome će se odrediti i ograničenje obima zemljišnoga poseda. I tako se i ostalo na ovoj redakciji, kako je prvi put bila unesena. Medjutim, kad se sad ponovo našlo za potrebno, da ceo ovaj poslednji stav odpadne onda je potrebno kao što je g. Ministar naglasio, da se ovaj stav zameni drugim u kome će se kazati pored maksimuma zemlje odredjuje se i minimum poseda zakonom koji se otudjiti može. Na taj način obuhvatitiće se i minimum i maksimum, i jedno i drugo. A da je to neophodno potrebno da se predvidi i minimum i da je mora ozakoniti, kako su objasnili gospoda Gjonović i Markovič, ja ću navesti samo ovo. G. Milojković je naveo kako naš § 471. Grad. Sudskog Postupka garantuje seljaku pet pluga zemlje i kuću sa okućnicom od 1 pluga zemlje. Ali je docnije to jednom Uredbom protumačeno jer se nije primenjivalo onako, kako je u zakonu. To je učinjeno Uredbom raspisa od 1879. god. Za one prilike to je bilo dobro. Izigravanja nije bilo toga člana zakonskoga, ali docnije, kako su se vreme i prilike menjale, onda se pokazalo to, da se na manjim zemljišnim posedima može postići ista proizvodnja ako se dotični zemljišni posed djubri i racionalnije radi, i da je potreban i manji minimum seljaku da na njemu može živiti. Zbog -toga je on, da bi dobio ostala sredstva potrebna za obradu zemlje, pribegavao raznim drugim modusima, da izbegne uticaj zakonske odredbe i da se oslobodi tih šest pluga zemlje, da smanji svoj zemljišni posed. Sto zakonodavac u ono vreme nije hteo da sam to sprovede, kao što je to neophodno potrebno bilo, i kao što se sećam da se diskutovalo u našoj Narodnoj Skupštini, to je druga stvar. Glavno je, da je onda uzakonjeno, da se zemljoradniku ne može prodajom za porez otudjiti 20 ari zemlje i kuća. Ta odredba, koja je uneta u zakon o neposrednoj porezi, imala je veoma blagotvorni uticaj na naš zemljoradnički stalež. Mnogo i mnogo seljaka, koji su se iz raznih uzroka bili zapustili te nisu bili platili državnu porezu, kad je izvršena prodaja poseda, kad je likvidirana njegova poreza i kad su rashodovani njegovi veliki dugovi, on je ostao sa svojom kućom i 20 ari zemlje i počeo je ponova da stiče. Inače da nije bio zagarantovan taj minimum ostao bi bez kuće i bez kućišta, morao bi otići u varoš i stvarati proletarijat sve vise. Ja mislim da je neophodno potrebno zbog toga, da mi ovde ostavimo minimum, te da zakonodavcu sta-