Rad : list za nauku i književnost

св. Ма 1 КЊИЖЕВНОСТ. - 101

властеоске породице, Орсини и Колона, крве се пред папиним очима, нити овај има силе да их развади и натера на послушност. Владалачке породице Гонзага, Медичи, Есте, а нарочито папа Александер У. и његов син Чезаре Борџија, угледајући се на Луја ХЛ. истребљују властелу силом и преваром, е да би могли еву власт концентрисати у своје руке. У опште дакле на раскршћу средњега и новога века у целој

се Европи страшан бој бије између Феудалства, које брани прош-

лост, апсолутне монархије, која ствара садашњост, грађанства, које спрема будућност. Кад у тој борби почиње нестајати снаге, тај се недостатак у снази допуњује вештином, лукавством и преваром. Лаж, превара, издајство природни су савезници немоћном славољубљу. Овим се у главноме може објаснити неморалност у политици ХУ. века, неморалност, која се час у већој час у мањој мери, под лицемерним образинама, у углађенијим Формама и софистичним и9вијањима провлачи кроз политику скоро свију држава баш до данашњег дана.

Макијавели, гледајући своју лепу отаџбину раскомадану нанемоћне државице, растргнуту властеоским себичњаштвом, опљачкану најамничким војницима, кондотијерима, баронима и другим сличним пустахијама, тражио је лека толиким несрећама, а и онима још већим, које су се отуда морале изродити. Макијавели је већ опазио шпанске, Францеске и немачке канџе, које се спремају да му разнесу милу домовину.

Шта још може избавити Италију од толиких унутрашњих јада и спољашних опасности 2 :

Макијавели, тај дубоки познавалац људских страсти и слабости, тај женијални политичар, не тражи лека у Фавтастичним идеалима, него у ономе што се можо постићи, што може у овакој болести најбрже помоћи. Он исмејава све утописте и све спекулативне сањарије о неком неостварљивом блаженству на земљи. Не управља, се он по ономе, што би желео да буде, него по ономе, што може да буде. Рачуна с приликама, па према приликама и поступа. То није слабост, ни превртљивост, то је мудрост, то он сматра као највећу политичку врлину. То се види из свега његова рада, из свих његових списа. Он вели, да треба увек имати у виду ово, како људи у ствари живе, које је врло удаљено од онога, како би гтре бало да живе. Даље вели, да не треба никада пропустити оно што се може урадити за љубав онога, што би требало урадити.

Према оваким политичким начелима и према онаким политичким приликама Макијавели је био уверен, да Италију може спасти само деспотски централизам, који ће властелу истребити / растргнуту Италију ујединити и учинити је независном од туђина.

Ово је кључ за разумсвање Макијавелијевог „Владаоца“. Велики Флорентински секретар био је заиста уверен, да Италији треба.

владар, који ће онако радити, као што га но учи у свом бесмртном делу. “.