Rad : list za nauku i književnost

306 | па | || с

Но сад после тога покушаја, ми ћемо да станемо на наше сопствено. теоријско гледиште, а то је па гледиште чисто и одсудно демократеко и са тога гледишта разуме се ми горњи дом у самоме начелу не можемо усвојити, јер он никако не иде у чисто демократеки државни строј. У демократској политичкој организацији врховно је начело да-народ сам непосредно једини решава о својој судбини и кроји себи капу, како је скроји онако ће је носити; нико ту нема права да се томе народу памеће као тутор, а нарочито не може 10 право имати једна фракција (одломак) тога народа ма колико била „одлична“, интелигентна и т. д. Сви друштвени елементи, пз' којих је народ састављен, имају сасвим једнако право да према својој бројној сразмери учествују у решавању опште судбине, али сви 9 скуву. па куда претегне већина, онако ће бити. Али да. се ма која група одељујеп засебно организује, то се са чистим демократизмом нилако не слаже. У томе нема никаквога ласкања народу нп „тражења популарности“ идт, него то је проста логичка консеквенца демократкога схватања и погледа и ко једном стане на то гледиште, тај мора еве његове логичке послетке примшти. То није нека нова теорија, коју ми сад тек изуишљамо и стварамо, него то је историјски резултат дугога политички-друштвенога развића, у коме је човечанство кроз разне облике и Фазе политички-друштвепога живота пролазило, у коме су се ти облици међу собом борили, једап други замељивали и потискивали, те су се ти облици у тој дугој петоријској парници и борби мало по мало; образовали, установили и пречистили. А да је то зошља тако посебице што се тиче демократскога гледишта, то се најбоље показује зито се овога нашега посебнога питања тиче у томе, што је демокрација увек стално и доследно војевала против. евију врста тих горњих домова, што из је редовно укидала или бар вазда ишла за тим, да народном шреставништву (доњем дому) шзвојује што већу, упраз пекључиву законодавну власт, а горњи дом да се све више поттекује са поља активнога законодавнога решавања и да остане само Фантом, само сенка, која у самој ствари ништа не знали, Још на крају прошлога, века у великој Францеској револуцији та је логика демократекога схватања добила свога сасвим прелизнога израза. у ономе сплогизму, што га је познати Сије (Фаеуба) изрекао :, Ба 101 езЕја уоЛопке аи репрје; па репр!е пе реш! раз ауош еп лете (етрз децх уојопев ФШетептез 5ш