Radničke novine

агентске групе, одмах му је један млздић рекао: имам осамнајест динзра месечно. Кад је после г. Аврамовић то рекао фабрикантима у кан целарији, ови су надали сграховиту дреку да то није истина. Међутим, то је и код других лица било лако могуће претпоставити, јер од иуд је то могуће да два необучена нова радника, један од 35 а други од 12 година, раде за једнаку нздницу?! Кад су деца питана колико им је годинз, сва су одговорила: шеснајст, на што су инспектори сумњкзо вртели главом. Сишли смо у двориште. Прво смо опазили два типуса како шетају заккћени ружамз и са забаченим рукзма на леђа. Оно су комите, рече друг Стојкевић. Ево комкта, г. г. Инспектори, рекох ја. Ко комита, рече фабрикантов син, коме вилкце задркташе од срџбе. Нисмо ми комите, ми смо рздници, одговори мрачно једзн тип. Кад сте радници зашто шетате свуда сад кад се ради, па још тако иски ћени ружама, рекох ја? — што ће вам те камашне ;:а ногама, додзде друг Филиповић? Инспектори измењаше са њима две три речи, а ја спазих како је дан од њих неспретно крије револвер под капутом Овај човек носи оружје и није радник, обртох се инспекторима. Камо ти оружје, рече г. Тодорић.? — Ево га, рече ко мита, и показа, а томе примеру рев носно следова и други. Инспектори одједанпут омутавише и прођоше, слежући рамекима. Уђосмо у фарбару, а за нама сае комите. Један се од њих унесе у лицо другу Стојковићу н рсче: ја нссим оружје и у Београду, а да га неносим у Лесковиу. Да нећете зи социјалн.ти да ми га одузмете? Па се удари руком по револверу, чију је ф>тролу сада извукао испод капута на сред трбу ха! — Господо Инспектори, овде се демонстрира оружјем противу на шега друга, рекосмо јз и друг Фили повић, — А, то несме бити, рекоше инспекторн, те ;а фабрикангови агенти изгураше напоље. Огишли смо опет у канцеларију. Тамо су нас дочекали остали фаб риканти, са којима се, и по признању ИнспекШора, апсолутно није могло разговзрати! Кзквим све речима нису нас радничке делегате грдили. Оно што су они нама рекли пред Инспекторимз, ја н>гкадз не бнх смео рећи ни у кнтимноме друштву! Неколико пута смо нас тројица наизменце изјављивтли да не можемо допустити себи да остансмо на ме сту са кога се тако неучтиво и нсваспитано третирано. Увек су нгс инсиектори молили да се стрпимо, ма и по цену тешке личне непријатностл, а фабрикавте су такође молили да се полако и мирно рсз говарају. Колико је пута трбушати Теокаревић полетео са стегнутом песницом у лкце нашим дслегатимз! Кад су ииспектори преддожили да се са рад.шцима помири, рекао је: зар ја да станем с овива, показујуђи бесно руком на нас, ко/и нс мају ни по банку у џспу?\ Панга лози ли једни! — Зашто да ке преговарате са | представницкма оних који су вам; зарадили оно што имате? — рече

друг Филиповић. Е, ево вам, и ухвати се за нешто што се у неучтивоме друштзу показује... Ја сам мој капитал зарадио пре четрес година, летећи у рату кроз кишу куршума! Имате ли радника који би се могли пожалити на штрајкаче? — запиташе их инспекгори. — Имамо, имзмо, одговорише фабриканти и послаше агенте да их д;веду. Дођеједан, други, трећи, и тако редом, њих девет. Шта је теби било? — пита ин спектор полиције једнога штрајкбрехера ? — Мене су тукли шамарика, господине. Мени су претили дз ће ме убити, вели други; а мени су рекли да ће ме тући, вели трећи, и тако редом. Ја не смем да идем сам кући, јер се бојим да ме не истуку, вели четврти; а мени су разбили главу, рече један, коме је глава овлаш за вијена. Кад су те тукли? — Пре десетину дана. Ко те је тукао? — Шграјкачи на улици у вароши на беломе дому. Колико их је било ? — Пет шест са маскамз на лицу. Познгјеш ли кога? — познајем двзјицу. Јеси ли их тужио? — Јесмо, одсовори ок. Имаш ли сведока? — Ииам, на чалник гх је јурио да ухвати. Па? — Па утекли су у мрак. Доведоше једнога класичногштрајк брехерског типуса. — Мене су, вели, застрашавали смрћу и не смем да идем ку&и својој ни дању ни ноћу. — А што си Н 1 долазио пре десетак дана да тражиш Драгишу Лзп чеваћа у његсвјме стану кад је био озде? — пита га друг Стојковић. — Затс, вели, да се објасним о овоме штрајку, — А што си тада водио са собом ону двојицу комита, наставља друг Стојкевић? — Зато што ми је тре бало, одгоЕори дрско штрајкбрехер. Пошто је г. Аврамовић изјавио да су то врло грубе и кажњиве радње, и пошто их јс ревносно све побележио, он је, неарсгледавши да ли је и колико заиста повређен онај са завијеном главом, упитао фабрикан та: Зашто они не увиђају да су мизерне наднице гл.-вни узрок незадо вољству код раднпка? — Ни,е исгина да ми плаћамо овако мале наднице, и ту казаше на статистику о малим надницлмз, којз је публикована у „Рздн/.чким Нози нама“. Па тоје утврђено пред про шлим привредним инсаектором, рече друг Фалипоаић. — Он јс мангуп као и ви, обрецну се Теокаревнћ! Г. Аврамовић само прогута гљувачку — Он Је представник министарства, рече друг Филиповић. Нека је и божји! издера се фзбрикант. Знзм ја шта ви хоћете, ситна господо! Вн хоћете да вам ја дам по две три хпљаде дикарз, на да ми оставите кућу на миру! Кзд смо изашли из фабрике, ја показзх инспекторимз штрајкача ко јн је мало час био тучен од лодна редника. Ево овај ме је тукао, рече штрајкач, и показа на једнога од тројице жандарма. Је си ли га ту<ао? упиташе инспектори. Јесгм, отговори смело жандарм. А зашто? — питају радознали ннспектори. За то што је био беаобразан. Како? — Тзко, ја сзм ишао у патролу — било је између 8 и 9 часова изјутра — и наиђем нг четири ссцијглисге где стоје. Кажем им да одмзх Пду, и тројица ме пос .ушаше, а свзј неће. Посте кзд се

Црна коса глатко очешљана покривгла јој је уши, црномањасто, нервно, лспо лице младе жене било је оза рано великим црним, ватреним очима. — ДруговиИ. Танак, оштар узвик дсвојчин пре летео је тзмничко двориште и зарио се у стражару, одакле истрча млад омален официр, готово дечзк са је два нагареним наусницама. Официр је био одевен у ново новцато одело. Нив мундир, лаковане ципеле и беле јеленске рукавице. Узнемирено се ссврћући, официр је бацао погледе час на једну ча: на другу зграду и са дрктавицом стезао у руци сабљу. Буна се ширила, узвици се поја чавали и са свију страна са звеком су падала разбивена стакла. — Другсви!!. — Прокуратора! Ови узвици, бујни н бгсии, суда рали су се, размимоилазили, поди зали се над тамницом, са треском падали на калдрмвсано двориште и ни за моменат се нису прекидали. Зазвонили су за доручак. Ново звоно тамничке цркве пролетало је спокојно и всличанствено над шу иом, треском и урнебесом тамничке "буне и својим хладним бронзаним гласом старало се да неког умири, Да неког уразуми, али његов равно Аушни глас заглушивали су помамни нрици осуђеника. Тамница је дрктала и врила као котао на великсм огњишту, када су Ј°ј пришли узнемирени: управник

полиције, псмоћник прокуратора, и командант месног гарнизона. — Шга је то? Ш а се дсгодило? [— питао је прокуратор. А из обе зграде летели су узвици: — Другови!!! — Прокураторз овамо!!! Буна је била у пуном јеку. Оби чни и политички осуђеници подједнако ватрено изражавали су сзој протест и одбацивали од једне згрздс другој запаљиве речи. Многогласни ;зихори, ничућз у хапсанама, продиI рзли су у ходнике, у двориште, ко витлали се, урлали, беено с? смејали, плакглч и страховито позивали к себи на расправу. У десет часова широч се отвори тамничка капија и под беспрекидним узвицкма стотинама гласова, у пуној бојној опреми улазила је чета војника. с руског Јевђ. А. К.

Ко хоће да се упозна са марксистичком науком Шај нека буде стални претплатник и читалац социјалистичког часописа {>орбе. Цена на годину 8, за пола године 4, за Шри месеца 2 динара.

Огм гс прнкају до унереној ии.

врнем питам га: што ти бре не идеш одатле? После се самном свађао. Овде га фабриканти прекидоше свој'ом дре ком о томе, како штрајкачки, лопови чине разне недопуштеногги и т. д. Жандарм окуражен овим, сав узбуђен избрбља се: Ма само да је био још мало безобразан, ја бн га убио сас ватрено оружје! Господо инспектори, ми ову изјаву поднареднхкову подвлачимо и молимо вас да је запишете, повикасмо м \ Кад смо се враћали у взрош зау ставили смо кола на месту где је стражар тучен, те то показасмо инспекторнма. То је место иред једном ка фаном а удаљено је најмање хиљаду метара од штофзре.

VII Ковгц Главво! Радвичког [авш II седница ( 2 ) Поедседник отвара другу седницу. Добија реч друг Милош ЈимоШић: Другови, пре него што пређем на саму ствар, ја ћу взнети грешке које су се поткрале у примзњу квоте. Ја взм нећу износити таблу за таблсм, јер ргчунам ла за то нема потребе. Фи нансије Глав. Рад. Сзвеза имају да се употребе за подмирење потреба нашега покрета. Главки Рзднички Савез за ово време од 1911. гсдине није б;;о те среће да своје финансије стзбилизује и уреди. За правилно финансирање потребно је ига ти не само средстава, него и уредно прибирање тих средстава. Бивзло )‘е случајева, да се извесни послови у унутрашњости нису могли свршити овда, када је најзгодније не зато што се није имало парз, в?ћ зато што су те паре биле у касама појединик централа у виду неплаћене квоте. Тако су се послови или упропашћивали или одлагали за доц ннје. Ја бих молио другове да се постарају да се у булуће шаље уредније квота Гл. Рад. Савезу. Организацкје су се и сувнше занеле својим професионалним стварима, па не показују довољко пажње Гл. Р. Сазезу. Гл. Р. Сзвез, увиђајући да је квота велика, вољан је да је спусти на пет пзра. Озим предлогом хоћемо да ссигурзмо финзнснје Гл. Рад. Савезз. К. Чапља вели, да је финансијска контрола не само прегледала стање финансија, него је и заједнички раднла на свмма другим питањима. Председчик отвара дискусију по водом извешгаја. Вели, да пре него што би дао реч првом говорнику, даће реч благајнику, да реферише о шгрзјкачком фонду. М. Тимотић: Ми се сада налазимо пред нарочитим приликама, пред нарочитим борбама Чита извегатај о стању штрајкачког фонаа. Вели, да је овзј фонд био ззборављен, што се види и кз извештаја цен традз. Дч је било више мзрљиво сти да се извеле одлука рзнијега кочгрссз, овај би фонд био много јачи. Може и ов?ј конгрес одлучити, да се маркице фонда обавезно растурају, лли се тнме неће много успети све дотле, док сзме централе тс ствзјои не популаришу и тиме не осигурају продају маркица. Ми шљења сам, д; центрзле, које има;у маркица узму још већи број н да их живо растурзју. Счажчти тај фонд неопходно је потребно, јер нас очекују много веће и много нагор није борбе нсго до сада. Ззтим отпочиње дискусија. Душан Пешић: Мени је, другови, непријатно да говорим после говора друга Павлз. Мени је пријатно било кад сам видео у извештају десетогодишњицу наших синдикета. Материја^, који педостаје у овоме извештају, резултат је ратног периоца. Поред овога мени пада у оча скупоћзжн вотних намирница. Мени се чини, да је скупоћа мкого већз, али благо дарећц скромности друга Павла, он није имао нгмеру да је пред ставља још у страшнајој форми. Мн би на овоме конгресу требали дз одемо један корак унапред. Кзко ово није конгрсс партије, не би било на одмет да се говори о скупо ћи: да наша одборничка група ути че на општину да ради на појевтињзвању животних намирнацз, дз се тим појавама обрати већа пажња, да се путем конкуренције, оснивањем пекарницз, направе цене сношљивијим. Говори о потреби залагања за извршење Закона о Радњамз, о емиграцији радника и о узроцима који је изазивају. В. Јрепчанин: Ја мислим, другсви, да је Гл. Р. Сзвез по^в хн више него ико да врши у организацијама просветну улогу. Али се меничинн, да јс о томе веома мало вођено ра-

чуна. Савез је, по моме мишљењу, постао велики циција. Мишљгња је да у „Радничким Новинама", у рубрици „Из дана у дан*, не треба писати о оним стварима, које немају значаја за раднички покрет или доносити говоре буржоаских посланика. 0 калуђерша — Шта каже стари Доситеј ,,...3а не продужавати одвећ беседу, шта су у прво време били монаси, шта су с временом постали, шта ли би ваљало да су, могли сте ласно познати; а шта су данас у наше време, није потреба говорити; сви видимо. Ето видите оца Н. из манастира Н. из Фрушке Горе, који је од први и најмоћнији манастира у Срему. Нзегов игуман послао га је к мени, и пише ми, молећи ме, да му допустим просити милостињу по Банату, заклињући се да другда (иначе) нејма зашта купити соли, јавља ми да зида једну качару и моли ме саборно да ја будем качари ктитор, јер им стоје бурад и каце на пољу. „Тако ми Христа Спаситеља, срамота целог српског рода! Људи здрави читави, ни слепи, ни роми, ни сакати, имајући прекрасне грунтове (пољска имања) с којима би многе фамишје могле изобилно живети, данак цару плаћајући, дечицу своју ранећи и убогим помажући! Калуђери сами (међутим) без прошње не могу живети како је калуђгр, мора бити просјак. Обарају, зидају, праве, поправљају; за све то ваља да просе. Та и други људи зидају и праве, али не просе. А од кога ће просити? Од родитеља, обремењени’ с фамилијама; од удовице која се стара како ће кћери своје удомити! А ко проси? Монах, самац, који се свега у свету одрекао, и нејма ни за што друго старатл се кромје (осим) за сами свој трбу. Ко проси? Чловек Србин! Себе тако похудити ( понизити) и бедI ним просјаком учинити\ Покор и срамота српском имену\ Барем нек’ се одрече овог поштеног имена, нек' се како другојачије зове, и нека не срамоти род свој? Сад сами по души расудчте, не би ли боље боље било да таки калуђера нејпла на свету? Не би л* боље било на манастирске груктове фаплилије населити, а манастире у школе, у оспитале (болницг) и у васпиталишта сироте нзродне деце преобразити?.. „Добро си учинио што си напоменуо Светогорце (светогорске калуђере); то су ти највеће арамије света: нски одњи имаду по четрдесет и по више кеса, пак све иду и просе на намастир; а своје новце (које се не сраме звати своје) не даду у намастир, него на интерес да им се плоде. Остаре и огрбаве просећи ниги им је кад год могуће од прошње одустати. На моју грешну душу као да су нас од Бога узели под аренду; глобе и деру вилајет (народ) ни крив ни дужан. Пак шта веле? Турком (Турцима) дајемо. Пропали и ви и Турци, Бог дао и сви свеци, и колено вам се затрло\... Калуђери иас лепо на очигледце под љутим турским арачем држе, и не даду оданути. Једва се један сметне с врата, -ал’ ето ти двојица трче да узјашу. Бог и’ знао, откуд изничу и произлазе, ваљда се и они негде плоде. Лете један за другим као гаврани, пак све истражују где је ко умро. Ни на оном свету душа човекова од њи' с миром не може остати. Ваља да од њи’ пасапорат(пасош) узме, ако мислипред Бога изаћњ Пак, да се оће је-

дан, нека би и то, но није доста ни стотина. Кажу за некаква митарства по ваздуху: три велика, а тридесет мала; да је је и њи’ толико много би било, ал’ опет ко би се надао да ће се кадгод курталисати; но њима нејма ни краја ни конца. Парусије, саландари, проскомидије и другојача којекаква имена, измишљена за глобити живе и мртве, то су ти твоји Јерусалимци и Светогорци. Будак њима ваља и мотика, нека раде ка’ и други људи...“ (Делг ДосиШеја Обрадовића, пето државно издање 1911, стр. 2 9 и 31).

Синдикапни огласи Сввез металских радника. Пододбор лимара одржаће конферсниију у четвртак 5-ог. овог месеца у 7 час. у вече у Народном Дому. Потребно је да свнЈ лимарски радници из взрошких радионица и фабрике [Гођевац и и монопола дувана тачно у одређено време I Д°ђу.

Пим 1 Вивијани и војнк закон Најважније политичко питање у Француској данас је Закон о трогодишњем војном року. Додуше има јол пуно крупних питања кој'а очекују решење, као нпр. питање о пропорционалном изборном систему и порези ка доходак, а фичансиско стање Француске је криткчто. Али баш од решеља војног питања зависе и сва остала, финансиско у првом реду. То је данас питање о:<о којега се окреће цео политички живот у Франј цуској; у том питању народ француски изјаснио се за двогодишњи зојни рох; на том питању, најзад, и пало је министарство Рибовљево. То је питање од којега зависи судбина новог кабинета. Али први знаци нису повољни. Вивијани се пре неколико дана одрекао свога мандата за састав каЈбинета, кад се није могао сложити Јс радикачима. Он и сад хоће неодређеном формулом да скиие то патање с дневног реда. Он неће да да одлучну декларацију у духу одлуке у Поу, у ко"јој се вели да је двогодишњи војнч рок спојен с претходчии вежбзма младежи кориснији по одбранбену снагу народа од трогодишњег војног рока. Место тога у његовој декларацији ће стајати како ће влада одмах спремити законе о војној обуци младежи и реорганизацији резерве. Што се тиче олакшања војних терета, влада ће их моћи предложнти, тек кад се буде имало искустзо о последицама закона о трогодишњем року. Дакле, то је његова стара формула због које се није могао сложити с радикалима у свом раније намерлваном кабинегу, из које је нзсстаељено само место о спољним околкостима. Сад, даклс, није више питање како ће се држати Вивчјзни, већ како ћг се дожати роднкали. Они, изгледа, нису више једнодушни и одлучни као према Рибовљевом кабинету. И;тина, и они су се у пзчетку љутилн што у кабинет ннсу ушли одлучни радикали, који су раније узети у комбинацију, али у последњем часу и они почињу бивати доосмислени. Само социјзлисти остају и даље одлучни. У Ј1’ Иманитеу Жорес пише: Ми ће мо тражити отворену изјаву и можемо само жалити оне републиканце који нас не буду помогли да се ситуација потпуно расветли., Атина. 3. јуна Хавас. АгенциЈ'а јавља из Митилене са званичне стране, да је заступник француског генерглног конзулата у Смирни, Белош, дошао у Митилену са налогом, да испита положај Хришћана у Малој Азији. Исто тако овде су приспела и два Енглеза. Кад су на једној Француској лађи прошли поред острва Старе Фокије сусрели су јсдну једрилинЈ пуну бегунаца који су. их молили', да Хришћан^ма у Фокији иритекну у помо) 1 . Ови су одмах тамо отишли, н Белом је видео својим очима деветлешева, међу којима две жене, затим више рањених. Многобргјне куће беху запаљене. Они потом узеше око 600 бегунаца на своју лађу и превезоше у Митилену. Атина. 3. јуна. Две једрнлице Ју т че су се потопиле и са њима сви бегунци који су се у њима налазилЛ. Педесет цладЈЦ д^црјака ТурфА су насилно одвели. Преко 3000 бегунаца у самоској вароши Агрилнји чекају лађе да отуд бегају.