Radničke novine

БРОЈ 220.

НИШ, СУБОТА 13. ДЕЦЕМБРА 1914. ГОДИНЕ.

ГОД. XIV.

Рукописи се невраћају Број 5 пара

Излазе сваки дан

ОРГАН СРПСКЕ СОЦИЈАЛНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ

п или

НЕШТО 0 ЕГИПТУ

БОРБД РПИТВДСТИадХ ПНТБРЕСД?

листичка класа „германска" кад јеј ■у питању осигурање и псвећање јпрофитл. Једима разлика пзмођу др- 1 I жања Немачке и осталих капитали-! Поводом протектората који је Енстичких држава може б .тн у гоме г “ ц г дана об Ј авила над Египтом ’ , . 1 . ‘ ; , корисно пе бити да пружимо нашим чиЦјго је она, индустриски најразвије- таоцима неколико -обавештења из његове

(21

Без колонија, благодарећи саобраћају у првом реду са индустриски развијеним земљама, Немачка је за последњих 20 до 30 година показала беспримеран индустриски напредак. Она, земља скоро без колонпја, сама собом је доказ колико је лажно да су колоније животна потреба модерне привреде. Производња угља порасла је у Немачкој од 1870/74 до 1905/08 од 32 на 135 милиона тона, дакле четири пута. У Енглеској пак, земљи иајбогатијег колонијалног царства, свега два пута: од 120 на 254. Немачка је трошила угља 1883 49 милиона тона, Енглеска 134, а 1905/08 прва 122, друга 176. Исто показује друга карактеристнчна привредна грана: производња гвожђа. Пре 30 година Енглеска је производила 6 милиона тона сировог гвожђа, Немачка свега 2; 1905/08 производња сировог гвожђа у Енглеској достиже 10 милиона тона а у Немачкој 11. А нагли напредак у производњн, који се огледа у порасту привредних грана угља и гвожђа, добио је свога израза у спољној трговини. Од 1880'84 до 1905/08 енглески извоз је порастао од 334 милиона фунтн стерлингла на 384, за 22 процента, а немачки за исто време од 165 на 311, за 89 проценага. 1 Није само то. Статистика немачке трговине показује да је Европа највећи потрошач немачких фабриката. Шта више из статистике општег саобраћаја између индустрпских земаља впди се да су оне једна другој највећи потрошачи, да су једна на другу у првом реду упућене; развитак једне индустриске земље зависи пре свега од развитка њеиог саобраћаја са другом индустриском земљом. 2 Немачка, например, извози у Европу 4380, а у цео остали свет 1950 ммлиона марака. А трговина Енглеске са осталим сзетом већа је 3 пута од њене трговнне са својим 1 колонијама! Не може, дакле, бити ни речи о томе да ,,одлучност“ и ,,воља“ за стварањем колонија имају ма каква оправдања у прираштај становништва или стварнпм потребама прпвредног развитка. Али то не значн да колонијалне и империјалистичке тежње не стоје у узрочној вези са модерним индустриским развитком. Не улазећи нарочито у то питање, довољно је да истакнемо да су се освајачке и колонијалне тежње јавиле и у политици Немачке, као и у политици осталих земаља, тек после овога колосалнога развитка продуктивних снага, али не као последица тога развитка самог по себи већ једне одређене, капиталисти-

1 Шргјцег УоП^гсИипЈ*. 16. дец. 1909. 2 РагуиЈ, Ко1оша1ро1Шк. 5. 95, 97.

чке форме његове. Само се једном карактеристпчном пзокренутошћу представа у представнпка капиталистичког света може да објаснито што се не разликује ствар од њене пролазне форме; што се напретку продуктивних снага, који представља највећу културну тековину човечанства, приписује убиствена г;олнтика колонпјалне пљачке и мржње и ратова међу народима, која је само послгдица капиталистичког монопола својине над тим продуктиеним снагама и израз искључивих класних интереса. Слмо се монополом својине над средствима за производњу даду објасннти сувишци капитала који траже ме'ста за улагање у туђим и далеким пределнма, докле масс народа у земљи трпе оскудицу у најнужнијим средствима за живот. Ти сувшици, који су дело друштвенога рада икоји би требали да послуже за културно и материјално подизање целог друштва, добијају у капиталистичком друштву форму профита и гурају сопстзенпке њихове у борбу за освајање области где ће бити уложенн ради нових профита. „Немачка капиталистичка класа, вели Карл Емил, 1 најмлађа је међу капиталистичким класама великих европских државз. У њој нагон за богаћењем далеко премаша нагон за уживањем. При том је веома велика стопа профита са којом ради њена крупна индустрнја. Заштитне царине су јој обезбедиле унутрашњу пијацу, убрзале картелисање и иззанредно повећале профите картела.... Даље . улагање капитала у земљи доводи у опасност висину стопе профита. Ако нови акумулнранп капитал треба да ради са истим профитом као и стари, мора се, бар једним делом, извозити. Али пошто су све европске државе у истом положају, иемачки капитал се свуда срета са конкуренцијом туђег капитала. Ова конкуренцпја мора бити искључена исто тако као и конкуренција туђпх еспапа на домаћој пијаци. Прекоморске земље морају постати немачким колонијама..." Све што вреди дакле за колонијалну и завојевачку политнку кагштализма уопште, вредп н за политику Немачке посебице. Политика Немачке престаје бити за нас ствар „гсрмамске" расе, тога баука коме се приписују све могуће и немогуће ћуди и опасности, и јасно излз' зи преда нас као израз тежњи капиталистичке класе под одређеним историским и привредним приликама. Није то дакле особина „германске“ расе што је Немачка данас надрла свим силама да створи и себи колоније, већ је свака капита-

нија земља на езропском континен-* ту, доцкан ушла у „борбу око места ма валозу", показујући зоог тога у толико више нестрпљнвости и грозничавости у држлњу п оружању. Због тога се њеиа капиталистичка класа нећс устручлвлти никаквих азлнтура, док не продре или се не скрха. Рорбах сматра као кесумњиво да при стварању „Великс Немачке" не може проћп без крвп и олова, као што није прошло ни прп стварању уједнњене Немачке 1866—1871. А зар колонијалиа политика уопште и није ништа друго но један регистар крваве гшачке и злочиначких дела? У томе је бар богато искуство балканских народа, и то скупо плаћено пскустзо не може владе ничему да научи! Како за мале народе н» које је завојевачкп капиталпзам зинуо, као што су балкански, тако и за пролетлријат који цех те политпке завојевања иоглавито плаћа, нема веће опасноети него што су мржње и предрасуде расе према раси. Докле је антагонизам раса за пролетаријат сметња за развијање интернационалне солидарности, која ]е основни услов за победу социјализма, дотле он онесиособљава мале народе да увиде откуда опасност прети и како се она може избећи. А балкански иароди, пре свега, морају бити начисто да је то европска капиталистичка класа, без разлике народнос/пи, која, жгдна нове пљачке, по Балкану мути. Против заједничке опасности нужан је заједнички отпор, а што је једино здрава и спасоиосна политика заједиичког отиора наседала и што наседа, старали су се и старају се онн који лудом или спеку■лантском дреком на ову расу пројтиз оне сеју политичка сујеверја и изазивају кобне илузиуе тамо где ј треба да влада трезвгио и стварно просуђивање.

НА БРЗУ РУКУ

Франц Јозеф абдицирао

најближе нрошлости. У дипломатском свету постоји „египатско питаље", које, истина, не води порекло од Фараона већ од Бонапартине експедиције. Фракцуска и Енглеска су се с промекљивим успехом бориле око озог комада земље од 1 милиона квадратиих километара, земље која је турски вазал и која данас има отприлике 12 милиона становника. Прва је хтела да оЗезбеди себн иут за Индију, друга да га одбрани. Тај двобој, то латентно ривалство које траје већ читав век завршило се 'ових дана споразумом између обе земље, којим сс првој прмзнаје утицај у Мароку, другој у Египту. Суецки канал, који је исплакирао и прокоиао један Француз, није у кочетку нигде наишао на толики отпор колико у Еиглеској, која је затим умела да га ванредно искористи. Пре двадесет и неколико година Гамбета, који је хтео да учврсти везе између Француске и Енглеске; предлагао је Енглеској да у име своје и Француско загарангује Тефтик паши сваку помоћ, која би Егупту била потребна у кризи коју јг проживљазао. Али Бизмарк је био будан. Он је дао на знање Тефтик паши да је он турски вазал, те да и решење кризе зависи од Цариграда. Према томе би одлучено да се у Цариграду састане конференција по овоме питању. У то вреие букну у Александрији устанак који је стао живота 40 Европљана. Енглеска флота бомбардова ову варош. Међутим, Енглеска није завладала Египтом; шта више, она је изјавила да васпостављајући ред ради за рачун султанов. 1882 Гледстон је говорио о евакуацији, што се (1882 Лорд Гренвиљ обвезао да учини. Било је чак речи да се нсутрализује Египт на основу принципа који су иримењени на Белгију. Али у то доба погибе Гордон, затим Мадија заузе Картум и Енглеска посла експедицију да заузме западну границу Египта. У Енглеској се више кије говорило о евакуацији; напротив јавила се тежља да се заузме Судан. Цон Бул није више радио за рачун султанов, већ за свој властити, и ако је заборавио да то објави. Он се чувао добро да то учини и држао се тако енергично да је Француска, и ако је прва стигла у Фашоду, морала попустити. Међутим, под добром управом лорда Хромера Егнпт је просперирао. Насељеници се европеизнраше, па чак донеше и устав. Благодарећи пропагандп Мустафа Кемал паше пробуди се н пационално осећање. 1883 установљено је Законодавно Веће и Народна Скупштина. Скупштина се састаје сваке друге године да решава о буџегу. Сем тога 1909 су кон-

Ушучгк Поћорекоаим кеусиесима и Савчићевим ШСлеграмима, Франц Јозеф ституисане и поовинцнске скунштине поднео је, префче, г. Савчићу, уредник\, у почстку Народна Скупштина није Иовосши, оаиавку на аусшрпЈСки царски се много чула1 ј е р су нацноналисти имали

: и на маџарски краљевски иресшо, замоливши га најпокорније да му је одмах 1 уважи, у толико пре што је, вели, прочитао у Новостима да му се и Маџар| ска побунила. Г. Савчић јс одобрио абдикацију Франца Јосифа, и она Је објављена у си1 ноћнем броју НовоспШ. Сад долази на ред цар Виљем. Интересује ме да знам да ли ће г. Савчић ‘ и њега натерати да абдицира или ће га уморити неком страшном смрћу, као рецимо капљом у мозгу, или менингиигисом, или зђпаљењем. слепог црева. Или ће, можда, Виљема маћи на својД. душу Иаум Геџа?...

1 Шс Цеие 2с11, Бр. 6. 1907. стр. 656, 657.

мало присталнца. Алп данас их нма много н они нмају многобројне листове, „младе" и „старе" партије и пропагандистичка средства која допиру до дивљих фелаха. Пранц Хусеин Кемал паша, који је пре неки дан проглашен за султана, као председник Законодавног Већа ианнфестовао је внше пута своје расположење у овом смислу. Шта внше, после убиства Бутрос Гали паше он је поднео оставку, јер је био увређен што није питан за савет о састаау новог министарства. 1910 и Народна Скупштина имала је прилику да испоЉи своје незадоаољство. Кад се дознало да душтво Суецког г Канала води преговоре с владоо да му продужн‘концесиЈ'у за суму од 4 милиона фунти стерлинга, националисте су повслн велику аги.