Radničke novine
БРОЈ 6.
НИШ, УТОРАК 6. ЈАНУАРА 1915. ГОДИНЕ.
ГОД. XV.
УРЕДНИШТВО и АДМИНИСТРАЦИЈА НАЛАЗИ СЕ У ШТАМПАРИЈИ „ГУТЕНБЕРГ“ Број 5 пара
ОРГАН СРПСКЕ СОЦИЈАЛНЕ ЈДЕМОКРАТИЈЕ 1 ‘•зеПи љ
Ј Е Д Н Д РРВСУДА
П9&
;>иачин, изгледа да је граф Тиса обезбедио превласт Маџара у политици монархије. Пре кратког времена, Велики Војни Суд изрекао је конамну пресуду над генералом КондпНем, који је окривљен за погибију и пропаст 6.000 наших војника приликом преласка у Срем. Господин генерал осуђен је на годипу дана затвора: једна осуда преко које се не може Нутке преНи.
НеНемо тим да кажемо да би желели да генерал КондиН буде за то испечен на ражњу или жив одераи. А слаба би нам сатисфакцнја била и то ако би он, место на јед-
ну годину, био осуђен и на двадесет година затвора. Несрећа се ги-
I
ме не може поправити; и шест хиљада несрећних породица остају за навек у црно завијене. Место да жудимо за осветом над лицима, ми бисмо много радије тражили лека у стварима. Место да кажњавамо генерале, ми бисмо много пре мењали војни систем. Катастрофа на Чеврнтији гребала би само да нам служи као поука да судбину толиких хиљада људи л њихових породица не треба Јоверавати иамети једног јединог овека, и да место овог милитарног истема под којим су стотине хиЗ ада и милиони само слепа оруђа рукама свега неколицине људи зеба завести такву једну организацијуукојој код маса има више иницнјативе и самоопредељизања а код команданага више слободе дискусјђе. Замењивање милатаризма милицијом: то би била једина логична и корисна пресуда за злочин ко.д Чеврнтије. Но, има још један момепат на >ји би требало скренути пажњу. фичући овако малу казну над гералом Конднћем, казну која стоји ■•■■рко дречећој несразмери са вешном кривице, судије су по свој 1 лици резоновале да, и ако форно одговоран као командант, геал КондиН не може бити фак<и одговоран за пропаст толиких пошто су катастрофу изазвадруги небројени фактори који да не могу стајати у руци једединог чозека па ма колику он имао. И само би тај разлог о објаснити овако благу пресул овако хришћанско држање војсуда. Доже бити да је и то тачно; са:у у том случају господа офи-
цири нелогични. Нама се ових дана пробијају уши и у српској и у страној буржоаској штампи како треба захвалити генијалпости наших војсковођа за последњу неочекивану и велику победу над Аустријанцима, као и за све раније. Е па онда, ако господа команданти имају право да се славе за успехе наше војске, онда они морају имати и дужност да одговарају и за све њене поразе. Ако су они ти који фабрпкују сјајне победе, онда они морају бити и ти који су кривци за сграшне катастрофе. Нелогично је то да се победе објашњавају генијалношћу и херојством команданата а порази глупошНу и кукавичлуком маса. И према томе, ако је оправдана овако блага осуда генерала Кондића за пораз на Чеврнтији, онда је истинита и наша тврдња да се за победу на Руднику, то ће рећи за спас Србије, има захвалити само оиом пролетеру и пауперу коме су натакли униформу. НА БРЗУ РУКУ
Један ребус
БЕРХТОДДОВД ОСТАВДД Шта мисле Румуни Букурешки лист }Курнал де Балкан пише у броју од суботе поводом Берхтолдове оставке ово : „Она значи банкротство једие политике и признање да постоји једна криза. „То је друга откако је почео рат. Прва је била пензионисање генерала Поћорека, после његовог пораза у Србији... Граф Берхтолд дели данас судбину побеђенога генерала. Мора, збиља, да је врло оштра криза у монархији кад цар отпушта најистакнутију личност у царевини, усред рата, пред непријатељевим лицем. „Господин Буријан није нека индивидуалност; далеко од тога. Обавештена лица објашњавају његов долазак тиме што је он одан Тиси, који, не могући да остави председништво министарског савета у Маџарској да би узео у своје руке управу спољашњим пословима царства, поставља на то место свог повереника, своје аНег едо (друго Ја). На тај
„Али може бити да ова мииистарска промена стоји у вези и са држањем Румуније. Може бити да је граф Тиса, који представља гвоздену руку, хтео овим показати да није расположен да чини никакве крупне концесије Румунима".
Око опанака Једна недоследност Чланови комисије који су примали рђаве румунске опанке имали су за све | време рада по 30 динара у злату дневI нице. А члановима комисије која је имала |да прегледа и оцени примљене опанке, каја је управо требала да буде савесна контрола, одређено је по 1 динар дневно. Изгледа да се ишло нарочито на то да се ти људи доведу у искушење и да за иовац који би им заинтересовани понудили изиграју намеру Народне Скупштине да похвата трагове злоупотребама. Уједно, тим се хтела направиги разлика између прошле и ове комисије: прошла је била главна а ова је споредна, управо ништавна.
НЕГП У БОЛНИЦНМД Горе но у паклу Пре неки дан, из VIII. резервне болнице пренето је у V. резервну болницу 11 тешких болесника. Намештени су у собу бр. 1. Један од њих брзо је умро, а остала десеторица имали су температуру 41,2°. Међутим, у току целе ноћи ниједан од лекара није их обишао, и ако је то толика висина температуре да се на њој умире! Шта је то десетак обичних људских живота за господу лекаре! И што важи за ову болницу то, са врло ретким изузетцима, важи и за све остале: иста немарност према болесницима која прелази у злочин. Један само класичан пример : Доносе на операциони сто једног болесника. Болничарка, Рускиња, спрема се да га успава и почиње благим речима: — Е сад, Петре Дамњановићу, будите мирни и не плашите се : сад ћемо вам сећи ногу... Болесник тек исколачи очи и дрекну: - Нисам ја тај; ја се зовем Иван Лекић. Опште изненађење и ћутање. И тако, да милосрдна сестра није случајно направила овај увод, оде ти човеку нога ни кривом ни дужном...
Прексутра излази из штампе Социјалистички Календар за 1915 годину. Поред обичне календарске садржине биће јоис и овадва чллнка: 1. 1915 година. 2. Димитрије Туцовић, борац за народна права. Цсна калсндару биће свега 015 динара. Продавци имају 0 05 дин. рабата од сваког примерка. Календар се даје само за готово или на доплату.
Излазе сваки дан
КАКО ЈЕ У УЖИЦУ Из писма једног очевидца ...Прочитах у Радничким Новинама за ону нишку бегуницу што на сред Ниша ееди са мртвим дететом у наручју. Слично нешто видео сам и ја у Ужицу. Идем ја другог дана Божића преко „Теразија", кад ето ти једне жене: носи дете и плаче. Дете покрила неком белом крпом. На леђима има танку летњу реклу. Сва поцепана, а кроз опанке јој вире прсти. Ја јој приђем и запитам је зашто плаче. — Како не бих плакала, одговори ми. Ово је треће за два месеца. Најстарије од девет година умре прво ; друго од седам година; и сад ово од три године, свега за пет дана. — А од какве бољке ? — Зима и глад, господине. — А где ћеш га сад ? упитам је. — Идем да га сараним. — Па што се не јавиш у општину, да ти даду сандук ? А она ми показа две дашчице, и оде плачући на гробљу да га укопа. Дадох јој један грош пре но што пође, и стадох да видим да ли ће купити свећу. Она оде право па гробље не купивши свећу: сигурно је чувала онај грош за леб, јер се по њој види да је сиротица пропала од глади. Мало се овде води рачуна о бегунцима. Пре су давали пексимит: колико деце толико пексимита на дан; сад ни то. Сад су прописали неке цене; али никаква вајда. Метар дрва треба да буде 12 динара; међутим пола метра продаје се по 16 динара! Кило белог леба треба да буде 0-50 дин. а црног 040; а оно, пола кила белог леба продаје се по два гроша! Нико ништа не контролише: иде како ко оће! Литар зејтина 5 динара; пршута 5 динара ; кајмак 2 динара ; бели лук 2 динара а црни 1 динар. У Ужицу се од скупоће не може живети.
РУСИЈА И ЦАРИГРАД Шта каже кнез Трубецки
Кнез Е. Трубецки, професор на петроградском универзитету, држао је недавно пред најугледнијим скупом једно предавање о важности Цариграда за Русију и ратовима које је она водила да га освоји. Ево неколико извода из тог предавања : Сви ратови што их је Русија водила да би заузели Цариград имали су национални карактер, јер је после њих дошло ослобођење Грка, Срба, Бугара, а сад ће доћи и ослобођење Јермена. Зашто ми нисмо заузели Цариград 1878? Због тога што нисмо применили национални принцип у његовом целокупном обиму. Нас у томе нису могле спречити енглеске претње. Шта је она могла предузети против нас са својом флотом?! Аустрија је та, која је све то проузрочовала. И ако су аустриске претње могле тада утицати на нас, то је наша погрешка. Да је Русији тада пошло за руком да постане гравитациони центар словенског света, Аустрија би се бојала нас. А нас је спречило да тај центар постанемо подела Пољске. Пут за Цариград иде кроз Аустрију. А разорити Аустрију то је обновити Пољску. И то није све. Цариград је један чвор где се сустичу државе које угњетавају народе: Немачка, Аустрија, Угарска, Турска. Закуцати на