Radničke novine

БРОЈ 9.

НИШ, ПЕТАК 9. ЈАНУАРА 1915.ГОДИНЕ.

ГОД. XV.

ОРГАН СРПСКР СОЦИЈАЛНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ

УРЕДНИШТВО и АДМИНИСТРАЦИЈА ИАЛАЗИ СЕ У ШТАМПАРИЈИ „ГУТЕНБЕРР* Број 5 пара Излазе сваки дан

Сада већ нема ни једне државе не само њега већ и све остале нлна Балкану која не признаје да ме- 1 роде на Балкану.

ђу балканским државама, ако желе да очувају своју независност, мора постојати неки споразум или савез. То је, ипак, један утешан факт, када се узме у обзир да се некада ни то признањс ппје могло од свих добити. Али ствар остаје само на томе признању. У прошлом чланку изложили смо на колнко тешкоћа наилази остварење савеза због себичпих интереса поједииих држава и њиховпх династија. Па, напослетку, запитајмо се да ли имају право преговарачи када сумњају један у друге: да ли имају право српски владајући кругови када се боје да нм Бугарска не затвори пут на Солун и онемогући сав трговачки саобраћај те тиме убије ирпвредни живот земље; да ли имају право бугарски владајући круговн када се боје Срба и Грка и њиховог поновмог блока против њих; да ли имају право Грци када се боје за свој живаљ и за своју нову трговачку област коју су прошлог рата добили? Имају пуна права сви. А није ли то најбољи доказ да се на таквој основи не може правити савез. Не може се правити савез с обзиром само на овај садашњи политички моменат; јер савез тако направљен не би могао преживети тај политички моменат: са њим би и он ишчезао. А садашњи политички моменат само је један од иајбољих подстицаја, управо последња опомена за балканске државе да се удруже против заједничких великих и силних непријатеља, да склопе један чврст, интиман савез. То је његова битност, то је његов највећи значај; то, и ако стоти пут, најречитије опомиње балканске народе на њихове интересе: упућује их на бољу будућност. Али основа

Нама се чини да никада историјски моменат није био простији за разумевање него што је овај Нама је од Великих Сила обе групе бачена парола: браниге се! И ми треба да се бранимо. Ми треба да учииимо оно што смо давно требали учинити. Ми не смемо да замислимо више један такав рат као што је био прошлн између нас и брлће Бугара. Ми тражимо савез и тпме одговарамо Великим Силама. Ми тражимо федерацпју народа балканских, | јер је она једино решење балканског питања које ће обезбедити мир и напредак народа на Балкану. Не делећн народе, већ удрулсујући народе на Балкану. једино на тај начин може се постићи услов за њихов напредак, за максимум њпховог благостања, за њнхову самосталност, иационалну и верску слободу. Ма како да се изврши подела територије, биће незадовољних све до(пле док се не загарантује свима наи,ионалностима у свима државама све што Балкан има: и сва мора, и сва природна блага и сва снага Балкана за заштиту и најмањег дела његовог. Балкан мора битн савез слободних и равноправних народа, федерација, или још боље унија — иначе ће неминозно пропасти. Сад је моменат којн се не сме пропустити. Ми, стога, позивамо балканске народе да нагнају своје владе да склопе одмах савез, а затим их опомињемо на свету дужност да тај савез учврсте, да од њега направе братску заједницу. Ми исказујемо мишљење не само српскога радништв? и српскога народа, већ и бугарскога радништва и бугарскога народа када понављамо да је сада моменат када српски и бугарски народ треба да сгупе у унију, да постану једна не-

ма коју треба поставити савез јесте а а оаа стара ко ЈУ ,е Сош Ч ална Демо-а' Опош1ње „ 0 владајуће 1/ПДТМ1П иа Кот/оин 'гг\птл 1 /г\ пхгтп п гх ЈЈ

крагија на Балкану толико пута до сада нзлагала и за коју се толико борила. Свима балканским народима потребна је најшира слобода верска и национална. Свима балканским народима нотребан је излаз на Бело море ради њпховог привредног саобраћаја са Европом. Свима њима потребан је један дуг мир и културан живот који ће их изједдачити са најкултурнијим народима у Европи. Свима њима потребна је политичка и економска самосталност и свима њима потребна је сиага да би могли одбити сваку навалу на Балкан. А ниједан од њих није довољно снажан да и мало већу навалу може задржати, да не прегази

кругове да се не играју судбином балканских народа. Федерарија балканских народа једино је решење, које се баш сада наЈвшие намеће Балкану. НА БРЗУ РУКУ Изгубили шбоп сГ е*ге Цаљ ради кога је покренута Правда и реорганизована напредњачка партија постигнут је: г. Павле Маринковић постављен је за српског иосланика, и то у Букурешту. После овога,ја незнам зашто уопште излази Правда и зашто постоји напредњачка партија: оне су изгубиле разлог за постојање... Цодуше, то исто важи сад и за дипломатију: кад је у њу ушао и Павле Маринковић, онда ни она више не треба да постоји...

' [1ШI ШШШ Како живи и умире бежанија Четвртог овог месеца враћао сам се од касарне II пеш. пука поред пруге железничке између монопола и гробља. Уз пут сретнем двоја воловска кола. У првим седи један жандарм који је спроводио тај транспорт. Заинтересује ме: шта ли то, боже, ови вуку у гробље, тако заобилазним путем да их нико не види? И ево шта сам на свој велики ужас видео: У првим колима лежи мртва мајка, а поред ње љено детс, и оно мртво, обоје покривени некаквим дроњцима. При покрегу кола која вуку волози дрма се можда још врућ леш мајке и детета. У другим колима два дечака између 6—7 год. На њих је бачено парче платна које им само лице скрива, а из поцепзних крпа, које су на њих баченс, једном дечку вире босе ноге које су пуне блата између прстију, што је јасно да је тај мали сиротан целу ову зиму ишао бос без ципела. Упитах спроводника ко су ти и шта су? На што ми он одговори: 7о су из бежаније, — и одоше пут гробља да их све сруче у неку рупчагу где их нико неће знати ни ко су ни откуда су. И док отац бије бој, брани краља и отаџбину, и своје делове тела приноси на олтар мајке Србије, дотле оне који су му најмилији затрпавају у земљу као псе. И док се у богаташким кућама кува нарочито јело за псе, њихове љубимце, дотле су ови јадници у највећим мука.ма од глади издахнули, напустивши свет за навек, и не видевши свог родитеља и своје куће. Па лепо, знамо да сит гладном не верује, и не чиним овим апел на госпоштину која је своје џепове добро напунила новцем па киднула у оне вароши које нмају свега и свачега. Али се обраћамо онима који су стотине хишада упутили на војиште и не питајући их хоће ли или неће. Па кад за то нисмо питани и гинемо као марва што се коље на кланици, онда, господо, старајте се бар за наше породнце да не умиру гладие и голе и да се не затрпавају у земљу као пашчад !... Један рањеник очевидац

на оптуженичку клупу, али са њима заједно треба ухватити за јаку као саучеснике и оне који су овакве опанке примили, као год и оне који су овакве лиферације омогућили. Нарочито пак и пре свега ствари у Економском Оделењу Министарства Војиог треба потпуније расветлити, јер тамо ћемо наћи сигуран траг главног кривца.

ДфЕРД СД ОЦДЦИШМ Плаћали смо старе каљаче Из кругопа блискнх анкети стижу све ужаснији гласови. Откривен је чнтав систем злоупотреба. Међу лиферантима налазе се т.з. угледни људи, па су ту помешани и неки угледни политичари, блиски рођаци, па чак и госпође ! Суштина злоупотреба није само у томе што готово сви страни опанци нађени по магацинима, око (350.000) триста педесет хиљада пари, не одговарају условима уго вора: у мери и изради, већ је нађено још и то: да велики проценат румупског опанка и није рађеи од природне коже, већ од неке смесе која изгледа да је направљена кувањем старих каљача. Таква злоупотреба равна је злочину. Не може се ни замислитн, да лиферанти нису били свесни овако страшне преваре, и стога главни кривци т.ј. лиферанти морају доћи

ОШ П0ШТД8СКИ ШО&РДШЦИ! Неуредност и даље траје Жале нам се читаоци са свих страна, а нарочито претплатници, да лист не добијају по неколико дана! Г. Драшковић обећао је нашим посланицима, још пре пола месеца, да ће предузети енергичне мере да се једном та неуредност на пошти искорени, али као што видимо: слаба вајда од тога обећања ! Једно од овога двога: или г. Драшковпћ није хтео послушати жалбу наших посланика, или г. г. поштари нису хтели послушати наредбу свога министра. У сваком случају — пуца по нама.

На превијалишту лекари играју карте ! У целом ратном механизму санитет једино представља нешто хумано; тамо где се све руши и уништава, он треба да спасе оно што је најдрагоценије: повређени људски живот. Само кад би код наших лекара било иоле хуманости и савесности! Ево два верно изнета случаја, који најбоље показују како наши лекари мало воде рачуна о људским животима и са колико се мало пажње и памети поступа према рањеницима. Пре десетак дана дошао је из Ћуприје у Ниш један ратник рањен у ногу. Лекари су констатовали да му је цела нога заражена и донели свој суд: да мора умрети. Међутим, у Ћуприји је у болници примећено да је рана инфицирана. Али да се господа болничари и лекари не би мучили, они су чишћење ране и спречавање даљег тровања крви оставили својим колегама у Нишу. А та подвала што су је колеге колегама хтеле учинити, проузроковала је смрт несрећном рањенику... Ништа боље се не ради ни на ратним превијалиштима, где долазе рањеници са свежим ранама. Ево и за то пример. При сузбијању Аустријанаца рањен је у руку и један ђак наредник из V пука. Рана није била тешка, али се могла инфицирати и требало је зауставити крв. Он долази у најближе превијалиште, али га одатле терају у превијалиште његовог пука. И како је он морао обићи неколико превијалишта док је нашао своје, ко зна колико би му крви исцурило да се није нашао један други рањеник вешт превијању. Али то што је нашао на свом превијалишту, најинтересантније је. Скупила се маса рањеника које треба превити; има и тешко рањених којима треба одмах указати помоћ и највећу пажњу. Али место свега тога болничари теше рањенике овим доиста утешним речима: — Чекајте и не вичите, јер докто ри сад играју карте !