Radno i socijalno pravo

Предраг Јовановић, Право на професиопнално удруживање запослених и послодавца у Србији, Радно и социјално право, стр. 1-21, ХЛ (1/ 2009)

легитимни представници интереса радника, они морају остати независни и бити у улози «опозиције» у индустријским односима. У противном њихова легитимност се гаси. Шта више, за разлику од «опозиције» у политичком животу, која пре или касније може доћи на власт, синдикат се мора помирити са историјском улогом «вечитог опозиционара». Синдикат по дефиницији - као струковна, а не политичка организација, се не бори за власт. Ово је аксиом синдикалног деловања. Са овим не треба мешати чињеницу да су могуће извесне програмске подударности појединих политичких партија (нарочито леве оријентације – радничке, социјал-демократске, социјалистичке партије) и синдикалних програма. То може послужити и као основ евентуалне партнерске сарадње или међусобног «лобирања» у политичкој, односно синдикалној сфери деловања. Сем тога, у пракси је тешко избећи да чланови појединих синдиката, као политичка бића, не буду и политички ангажовани у оквиру и преко одређених политичких партија. Коначно, постоје историјске чињенице о успешној «симбиози» синдикалних и политичких програма, а која је истовремено усмерена на остваривање и синдикалних (према послодавцима) и политичких (према власти) циљева (настанак Лабуристичке партије у Великој Британији)." Ипак, ове симбиозе су карактеристичне, обично, у фазама настајања појединих синдиката или партија. Пример настајања Лабуристичке партије у Енглеској, као масовне радничке политичке партије, је резултат веома успешног заједничког деловања тадашњих синдиката и тадашње «левице» у односима са послодавцима (капиталистима). Уколико се «синдикално-политичка сарадња» настави, и након оснивања партије или синдиката, онда то функционише по принципу јасне поделе улога. Политичке партије прихватају пуну аутономију синдиката у остваривању њихових програмских циљева. То даје перспекти-

ie Интересантно је указати на околности које су утицале на оснивање Лабуристичке партије. Она је основана на самом почетку ХХ века. Пре тога, крајем ХТХ века, у Великој Британији раднички покрет није имао значајнијих успеха у директним штрајкачким акцијама. После једног неуспелог штрајка у железничкој компанији Taf Vejl, ова компанија је тужила представнике синдиката (чије је чланство штрајковало), јер синдикатима тада није признавано својство правног лица, а суд их је осудио за накнаду штете. Ова изненађујућа одлука суда убрзала је политичко зближавање синдиката (тредјуниона) и политичких организација «левице». Резултат тога је оснивање Комитета за радничко представништво 1900. године, чији је задатак бно да путем парламентарних избора обезбеди одговарајуће радничко парламентарно представништво. Тај Комитет је 1906. године трансформисан у Лабуристичку партију. Касније, велики број синдиката бива колективно укључен у ову парију.