Radno i socijalno pravo

Проф. др Миомира Костић, Социјална заштита остарелих људи код нас, Радно и социјално право, стр. 41-64, ХТУ (1/2010)

Закључна разматрања

Продужење трајања људског века значило је стално повећавање броја старих особа у односу на укупну популацију једне земље.“ Зато у феномену старења мора да се разликује старење индивидуе од старења популације. Чином рођења свака особа почиње да стари са даљим протеком времена, при чему се код ње испољава низ промена у физичким и менталним особинама, као и у друштвеним функцијама које обавља. С друге стране, “старење становништва је такав демографски процес који се одвија у склопу мењања старосне структуре, под дејством смањења наталитета и продужавања трајања живота".

Положај старих особа у друштву је пре свега условљен њиховом радном неактивношћу и теретом који представљају за активне.“ Процес старења радне снаге непосредно утиче на настајање бројних економских последица. Наиме, економски развој је условљен постојањем мобилне и флексибилне радне снаге, која подразумева брзо мењање посла, прихватање иновиција у знању или једноставно прелажење на неко ново занимање. Даље, старење радне снаге утиче на обим незапослености у условима негативног раста становништва, као и на промену нивоа и структуре индивидуалне и породичне потрошње, с једне и преко промена у потребама за услугама у појединим секторима (образовање, на пример), с друге стране.“

45 Према Смиту, 1961. године у Енглеској и Велсу било је 5.750.000 мушкараца и жена старијих од 65 година, што је по броју одговарало броју становника Шкотске. Током 1981. године њихов број износио је 7.500.000, што је било 13% укупног становништва. Од 6.400.000 старих особа у Британији изнад 65 година, бар половина је зависила потпуно или у великој мери од новчане помоћи и других олакшица које даје држава. Неколико стотина хиљада старих особа живело је по домовима, а приближно исти број других је било озбиљно онеспособљено, тако што су се тешко кретали, морала им се достављати храна, патили су од слабог вида, били неспособни за самостални живот или потпуно везани за постељу. Смит, А. Људско тело, Нови Сад: Матица српска, 1973., стр. 310-311.

46 Мацура, М., „Старење становништва и популациона политика“, Геронтологија, бр. 1/1993, стр. 16-17.

47 Тако, на пример, у Србији, у 2002. години подаци из пописа становништва јасно су показали да је први пут у историји Србије број старијих од 65 година премашио број млађих од 18 година. У Пиротском, Нишком, Средњебанатском, Зајечарском, Моравичком и Београдском округу просечна старост износи 54 године. Од почетка 20. века број Срба се смањио за 10%, тако да се предвиђа да ће 2050. године Србија имати око 4.000.000 становника. В. Таловић, „Срби народ најстарији“, Вечерње новости 31.12.2005. године; 1. и 2.01.2006. године; цит. у: Гудовић, 3., „Старе особе у светлу друштвених промена“, Социјална мисао, Београд, април-јун, 2/2006., стр. 99.

48 Детаљније о последицама старења радно активног становништва видети у: 1514.

62