Radno i socijalno pravo

Проф. др Предраг Јовановић, Комплексност садржине и релативизација права на рад, Радно и социјално право, стр. 15-34, ХУ1 (1/2012)

положај постепено претвара у најамни радни однос. Калфе почињу да се осамостаљују од својих мајстора, да рад врше у одређеном радном времену, да за свој рад добијају наднице. У касном средњем веку, пресудан продор најамног рада уследио је у три производна подручја: (а) у грађевинском занату; (6) у рударству и (в) у производњи тканине.“

Појава мануфактура у ХМГ веку значајно доприноси разбијању еснафског рада и патримонијалних односа на раду између ученика и калфи и занатлија. У мануфактури запослени радници за свој рад примају зараду, а њихова веза са фабриком и власником фабрике је и временски ограничена (радно време). Са друге стране, мануфактурни начин рада је претеча индустријског начина рада са већим бројем радника и појавом радничке класе. Мануфактуре су потиснуле ситну, еснафским статутима дириговану занатску производњу.

Ипак, све до дефинитивне пропасти еснафског система рада (крај ХМШ века) не може се говорити о радним односима и најамном раду као доминантним облицима вршења рада, јер су односи између ученика и калфе, са једне стране, и мајстора са друге стране, и даље сталешкостатусни односи са више или мање најамних елемената. Еснафски систем рада и феудални друштвени поредак коначно бивају срушени крајем ХУШ века првим буржоаским револуцијама. Један од основних захтева Француске буржоаске револуције из 1789. године био је реформа еснафског система. Почетком 1791. године у Француској се укидају еснафи и проглашава слобода рада у индустрији, трговини, занатству итд., без икаквих ограничења. Слобода рада је подразумевала и слободу запошљавања и престанка рада радника по њиховој вољи.

На линији ликвидације еснафских монопола и прокламовања слободе рада као универзалног принципа у односима поводом рада, био је и тзв. Шапелијеов закон из јуна месеца 1791. године. Овај Закон је забрањивао најпре сваку врсту удруживања и скупљања како радника, тако и послодаваца, у смислу превентиве сваком покушају реанимирања еснафског система рада. Осамостаљивање радника и послодаваца била је основна претпоставка слободе рада. Ово је даље подразумевало слободу иницијативе, конкуренцију, и немешање државе у односе поводом рада. То је био увод у либерални капитализам. Забрана удруживања и окупљања, по Шапелијеовом закону, је остала дуго на снази. Али временом та забрана је остала само према радницима. Ово је одговарало младој буржоазији, јер са неудруженим радницима лакше су могли да уговарају такве услове рада који су њима (послодавцима) одговарали.

13 A. Eggebrecht, uur. geno, ctp. 133.

22