Ratnik

Б и ток А 947

Сад са ове тачке гледишта изрично велимо: задатак је борне вештине једино тај, да поверену трупу — велику или малу — за извесну цељ, води Фронтално сходно земљишту.

Предводник мора добити налог са вишег места и без налога несме ништа жртвовати; кад га је једном добио, онда је прави пут, његов једини пут у битки. Била то дивизија или чета, — у тренутку, кад добије налог да се за извесву цељ бори, онда престаје „маневровање“. Ма да је неизмерно важно начело, да се „дејствује у непријатељев бок, ипак то се неможе остварити одоздо и с преда, већ одозго и са зади; с другим фечма: оно мора сљедовати са вишег места, из дубљине построја трупа, а не са нижег места, из прве линије.

Сваки „бочни напад“ потребује садејство и с „Фронта“, он сам остаје опет само Фронтални напад. Кад је то тако и кад је данас јошт важније него пређе, да се нападни удар управи на непријатељев бок, а ово, код покретности, неби могућно било без „Фронталног занимања“ и „подржавања“ — онда је јасно, зашто је за бојну вештину данас постала много значајнија разлика између „решења“ (децизове) и подржавања (демонстратаве).

За овакво садејство одговорна је једино „Виша управа“; И само она дели улоге, а нижи предводници несмеју их сами себи бирати, ако се хоће узајамно дејство, те да се избори победа.

Овај ред продужава се у увек датоме опсегу, из кога несме изаћи. Дивизија, којој је постављена цељ, _ мора своје подналоте дати с обзиром на дејство с бока и с Фронта против могућих подцељи и т. д. до четног командира доле, који ће, у колико је могућно, за његов нарочити објект распоредити своје водове с Фронта и е бока. Али за такав рад несме никад бити иницијатива, “одоздо, јер онда је неред неизбежан,

62«