Ratnik

140 РАТНИК

одмакао своме оцу. Будући и раније био без правог и стварног утицаја, он је и овог тренутка остао без тога. И тада, када су се рушили темељи Хоенцолерна, престолонаследник је зват више да види и чује своју несрећу, но што се мислило да он некога од ње спасава.

Наследив моћност и наслањајући се на снажну војску и јак, и ако доста крут, државни организам, и Виљем и његов син, без иначе већих специјалних природних способности, беху у могућности, па то су и радили, да умне комбинације замењују истицањем своје моћи. У доста прилика то је имало дејства, али 1918. године војна моћ Немачке беше пољуљана. Није се више могло наслањати једино на мач. Сад је требало вештине и ума; тога не беше ни да се опасност благовремено опази ни отклони.

То су моје личне импресије добивене читањем кронпринчевих мемоара.

О Холвеговом раду престолонаследник се врло рђаво изражава, пребацујући му:

Крајње непознавање стања духова у Енглеској и неосновано веровање да ће Енглеска остати неутрална у овом светском конфликту;

Стајање на погрешном гледишту, да прво војска има да сврши свој посао, па да тек потом политика почне свој посао. Због таквог погрешног гледишта пропуштена је, вели, згодна прилика 1915. год., после битке код Герлица, да се са Русијом склапа засебан мир, иако тамо још беше моћна партија са кнезом Николајем Николајевићем на челу, која беше велики немачки непријатељ, иако на противној страни би уговорено да се неће чинити никакав сепаратни уговор.

Исто тако му пребацује што је за свога помоћника имао Кидерлен Вехтера, који не беше дорастао своме позиву. За овога вели, да је био 10 година у Румунији, а да није умео видети какво је тамошње расположење према Немачкој.

Интересантна су крон-принчева мишљења по некзм важним догађајима.

28. јула 1914. године, када је Виљем добио извештај из Беча да је Србија примила готово све услове из ултиматума, Виљем је тада, вели немачки престолонаследник, написао на тој депеши ово:

„Изврстан резултат за тако кратки рок од 48 часова. То је више но што се с правом могло очекивати! Велики морални успех за Беч; како сада више нема никаквог разлога за вођење рата, то би аустријски посланик Гизл требао мирно

аи