Ratnik

140 РАТНИК

начини примене што су постали другојачији због општег усавршавања и напретка у области технике. Спрема за рат је наука, извршење је пак вештина, и ова вештина, као и све остале, има нека општа правила вечита. А то су универсални закони хармоније и пропорције. Ван тога има само поступака променљивих према времену, месту, оружју, моралу и т,д. Ово је пишчева уводна реч, она нам на тај начин казује његово схватање уопште на ратну вештину. Доследно томе писац устаје против унапред, још у миру, спремљених начина и борбених поступака. То је немогуће, те за то каже: Ако је потребно дати тачна, прецизна правила за техничко вођење појединих родова оружја, унутрашњи живот трупа, напротив врло обазрив треба бити што се тиче борбених поступака.

Пратећи, макар најповршније писца у његовом излагању, читалац ће добити, надамо се, појам о самој књизи. Ми ћемо изнети у најкраћим потезима њену садржину задржавајући се на најважнијим пишчевим мислима

Прва глава је посвећена старешини. Овде се неће наћи вишта ново, бар за оног који је иоле упознат са захтевима што их наука поставља и тражи од војног старешине. Он има да притежава извесне особине без којих се неда замислити. Француска војска и раније је имала, пре рата, своје критичаре који су устајали против система тамо уведеног. Ти гласови нису били ратни. Овде се писац тога дотиче и на једном месту читају се ове можда доста оштре речи: „Ако у почетку рата храброст није недостојала, на против характер и одлучан дух често оскудевзху. Политика је годинама умела да убије у војсци појам одеоворности, што је основ овом духу Иницијатива се није трпела, многи су остарели у канцеларијама ђенералштаба навикнути да раде само по директиви старијег, а не лично“. У, рату су се истакли на командантским положајима баш они што су утекли из канцеларија ма из ког разлога. Такви су: Фош Петен Биа, Фајол, Местр, идр. И идући даље у изношењу негативних страна пис ц мора с жаљењем да констатује да дух организације није својствен генију француске расе. Признаје кад каже: ми смо као и наши претци из доба Цезара лежерни и џандрљиви. Али организација се стиче, а доказ су Петен, Лиотеј и други. Ми се нешто више задржавамо на овом сматрајући да ће бити поука и за нашег читаоца. Касарнски живот, обична служба ђенералштаба у којој официр проведе три четврги свога живота једино их формирају за анализу.

Писац захтева да официри прате предавања у вишим школама (школа моралних и политичких наука, школа трговачких наука и др.) те да уче социјалну и економску организацију, да проведу извесно време при амбасадама, да обиђу света. Од тога би се добило синтетичко образовање њиховог духа. Разуме се