Ritam

JOHN CARPENTER ČOVEK SA TAMNE ZVEZDE

Debitovao je sa svega 26 godina. Ostvarenje se zvalo „Tamna zvezda„.. CVe sezone kasnije snimio je „Napad na 13. policijsku stanicu,,, a već sledeće godine postao je zaista slavan sa filmom „Noć veštica,,. Danas ima 41 godinu, njegova delà se rado gledaju u čilavom svetu, potpisao je 11 celovečernjih igranih filmova i nekoliko zapaženih televizijskih produkcija, ne poseduje baš nijednog „Oskara,,, nema školsku diplomu za posao kojim se bavi i živi sređeno i srećno u sunčanoj Kaliforniji. Uticajni Efralm Kac nlje mu posvetio ni slovo u izdanju svoje öuvene „Internacionalne filmske enciklopedije, iz 1980. godine, nešto vlše populistički nastrojeni Francuz Žan Tular opisuje ga kao novog majstora ~B„ produkcije I horora u svom .Filmskom rečniku„, a naša „Filmska enciklopedija. prilično neargumentovano tvrdi kako je posle izvanrednog autorskog početka potonuo u sivilo prosečnosti. Njegove glumice su Džejmi Li Kertis, Adrijen Barbo i Karin Aien, njegovi glumci Donald P'pzens, Kurt Flasel. Hari Din Stenton, Džef Bridžis i Kil Gordon, a jedino je genijalnom Eniju Morikoneu i žestokom Džeku Ničeu priznao da mogu napisati bolju filmsku muziku od njega. Prava bioskopska publika obožava i poštuje način na koji on manipuliše stravom, Uiasom i napetošću, a ona druga ga jednostavno otpisuje 1 Ignoriše. Njegovo ime je, naravno, Džon Karpenter.

Pre skoro deceniju i po kada su „novi Holivud, i njegova „filmska derlad. još bili u povojima, i kada je i sam Karpenter tek zakoračio u kinematografiju, izgledalo je da će ta nova generacija američkih sineasta svojîm relativno uniformnim ideološkim i îsîilskim probojem bukvalno izokrenuti filmski svet. Proboj je uspeo, mnogo šta je u filmskom svetu zaista pomereno i izmenjeno, nova i sveža stvaraiačka imena su apsolutno preobrazila svoju celuloidnu postojbinu, ali je fabrikovana uniformnost nastala bez traga. Vođeni raznolikim idejama, individualnim stilskim i tematskim interesima, inspiracijom i instinktom, ovi autori su hrabro, lako i opravdano napustili zajedničku pregradu na kritičarskim policama i krenuli svako u svoj, zaseban umetnički boj. Trudeći se da zadobije i zadrli pažnju auditorijuma a da pri tom ne izneveri izvornost vlastitih poetskih opredeljenja, svako od njih je osvajao nova žanrovska uporišta, priiagođavao ih i menjao, pa je autorsko I generacijsko zajedništvo brzo pretvoreno u puku, mada simpatičnu i povremeno upotrebljivu filmološku hipotezu koja je, od tog trenutka, podrazumevala zbir više posebnih i sasvim originalnih stvaralačkih pristupa rođenih na istom tlu, u slično vreme, sa sličnim polazištem i konačnim ciljem. U svemu tome Džon Karpenter je, svojstveno sebi I sopstvenim

30