Ritam

Johnny Marr je takodje dete Manchester-a, baš kao i Steven. Rodjen 1963, posle napuštanja škole prepustio sa „čarima,, socijalne pomoći, provodeći dane i dane sa svojom gitarom, ritam mašinom i malim porta-studijom, pokušavajući da glas vunderkinda gitare pretvori u konkretne pop-pesme. lako je sa nekolicinom prijatelja godinama svirao, 1o druženje nikada nije poprimilo oblik benda-Marr je, po svom efemernom vegetiranju tada neodoljivo podsećao na njegovog budućeg prijateljaSteven Patrick Morrissey-a. Jedno vreme je radio u lokalnoj prodavnici undergroundfashion odeće, sve vreme tražeći ozbiljnog tekstopisca koji će njegovim pesmama dati posebnu privlačnost, barem toliku da ih može ponuditi većim, već poznatim zvezdama. U septembru 1982, jedan prijatelj mu je pomenuo da je nekada poznavao čoveka koji ga je privlačio nekonvencionalnim načinom života, a za koga je znao da je na glasu kao izvrstan pisac i uopšte, 6ovek od pera. Đo Marr-a je dospelo nekoliko čudnih priča o Stevenu, sasvim dovoljno da njegova radoznalost bude pobudjena toliko da jednog dana ode pravo na njegova vrata, nervozan zbog svoje frizure koja je podsećala na Rockabilly kreste - ona je po njegovom mišljenju mogia da „uprska, stvar. Pozvonio jo, Morrissey/od sada ćemo ga zvati po njegovoj želji samo Morrissey/ se odazvao, da bi Marr odgovorio da su sa i Leiber i Stoller ovako susreli. Vrata Morrissey-ovog doma su time za Johnny Marr-a bila zauvek otvorena. Posle jednog sata poznanstva, već su pisali pesme zajedno osećajući da je to najvažniji dan u životu obojice, iako su tada još uvek mislili da pišu za nekog drugog.

Jedna od prvih pesama koju su stvorili je bila „Suffer Little Children,, /pojaviće se na prvom albumu „The Smiths„/posvećena apsolutnoj tabu-temi u Manchester slučaju već pomenutih Moors Murders. Morrissey i Marr su übrzo zatim iznajmili bubnjara i ušli u jeftini 8-kanalni demostudio, sa željom da snime dve pesme„Hand That Rock the Cradle„/inspirisanu Griffith-ovim filmom „Ini pomenutu „Suffer Little Children». Johnny je svirao i gitaru i bas, a calo snimanje je proteklo u znaku neiskustva /Morrissey nikada ranijs nije pevao - čak i danas ima reputaciju nepevaöa/, all je rezultat za obojicu bio ohrabrujući-do tada su imali samo übedjenje i veru, a sada I konkreten dokaz mogućnosti. Ideje o ustupanju pesarna nekom drugom postale su prošlost - obojica su već bila potpuno opsednuta idejom stvaranja grupe oko njihovog zajedniökog kompozitorskog rada. Marr se setio školskog prijafelja, basiste Andy Rourke-a, koji se po preslušavanju snimka sa neverovatnim entuzijazmom priključio paru. Uskoro je bio pronadjen i bubnjar-prijatelj je preporučio Johnny-ju Mike Joyce-a, nekadašnjeg svirača u punk postavama Victim i The Hoax; tako je elementarna četvorka bila sastavijena, naravno uz maksimum sreće, jer spojiti četvoro medjusobno kompatibilnih Ijudi za tako kratko vreme nije baš moguće svaki dan. To osećanje sreće pojačava j lista muzičkih interesovanja koja je imaia novoformirana četvorka, a u kojoj nije bilo puno rnedjusobnlh sličnosti: Morrissey je obožavao New York Dolls, britanski pop šezdesetih, Dusty Springfield,

Sandie Shaw; Marr je imao više afinitsta za američku muziku istog vremena-The Byrds, Martha Reeves, James Brown, Etta James; Andy Rourke je slušao Joni Mich©!!, Neil Young-a i Bob Dylan-a, dok je Mike Joyce voleo Pop-punk grupe kao što su Undertones, Jednog dana, razgovarajuéi sa Johnny-jem u svom stanu, Morrissey se poigravao sa komadom kartona u svojim rukama - iznenada, sasvim mahinalno, na njemu je urezao reči The Smiths, ne primećujući u tome ništa istorijsko. Medjutim, Marr-ova reakcija je bila potpuno ekstatična-po njegovom mišljenju bilo je to genijalno ime za grupu: „Svi drugi bedovi imaju imena od petnasst slogova. Smith / u prevodu: Petrović/ je najuobičajenije ime na pianeti, potpuno neagresivno. Jer, mi smo samo četiri individue koje bi kolektivno trebaio da budu nešto sasvim normalno,,, Vreme 6e pokazati da The Smiths nikada nisu bili „nešto sasvim normalno,,, all je to ime zaista nosilo dozu prepoznatljivosli i ordinarnosti koju su oni želeli.

/NASTAVIćE SE U SLEDEĆEM BROJU/