Ritam

da bih mogao da stvaram nešto što bi bilo samo da nekolicinu ljudi koje volim. Nisam se trudio da to bude fantastidio komercijalno, ili da ne bude dragoceno”. Nezadovoljan dotadašnjim učenjima i pristupu materiji napušta koledž, donoseći konačnu odluku da će se baviti muzikom. „Mislim da su umetničke škole u potpunosti mafijaške, naročito u ovoj zemlji. Naletiš na par đobrlh profesora i nekolicinu interesantnih studenata, ali oni ne vrede onu kolidnu novca koju potrošiš da bi bio u toj školi”. U potrazi za mestom gde bi svirali pronalaze „rupu” CBGB i dobijaju šansu, da se iskažu zajedno sa tada isto nepoznatim Ramonesima, Blondie, Television, Jonatan Ritchman, itd, koju će svi iskoristiti i obilato nagraditi svet novim audio iskuktvima. (CGGB će od te legendarne 1976. postati parče istorije i zaštitni znak godine kada se R’n’R revitalizovao i obukao u pank/new wave ruho). „Dugo vremena je CBGB bilo jedino mesto u zemlji gde smo mi mogli sa sviramo”. Zapažen po mahnitom tretmanu gitare, scenskom vladanju, neurotičnom vokalu (on nikada nije bio veliki pevač, on je uvek bio interesantan —sličnu situaciju ima i David Thomas iz Реге Übua-), zanimljivoj priči i neklišeiziranim tekstom upakovanim kroz „iščašenu” viziju popa, doneo je Taling Headsima primat „najinteresantnije zabave u gradu” i ugovor s Sireom. („Jedan deo te ideje predstavljala je da ne koristimo jezik uobičajenm u pop pesmama, već da koristimo svakodnenvni jezik, onaj kojima se ljudi svakođnevno služe na neki nečin direktan, ali ponekad i pomalo fragmentaran. Osim toga misli sara da bi muzika trebalo da bude koliko god je moguće jednostavna a da t iipak bude pesma”). Prvi LP naslovljen po gođini izlaska „77” apsorbovao je i opisao atmosferu koja je bila dostupna uskom krugu klijentele CBGB-a i na taj način omogućio svim zainferesovanim da iz „druge ruke” osete dah Talking Ileadsa i New Yorka 1976... Ova ploač je samo bila najava nečega što se dešava, i što raste, nečega što će se uz pravog čoveka poprimiti konkretne oblike. Nakon evropske turneje sa Ramonesima, stvari po T.II. podnju da se odigravaju u pozitivnom smeru. Byrne upoznaje u Londonu Brian Enoa (ex Roxy Music), s kojim će kroz seanse druženja uvideti određenu duhovnu sličnost, i uz koga če uspeti da „istrese” kreativni potencijal, lišen suvišnosti i prekomernog rasplinjavanja, i postaviti ga kao temelj, onoga što će Т.И. i D.B. (kroz solo radove) nadograđivati kroz futurna ostvarenja. Ulazak u studio tokom 1987, rada „More Songs About Buildings And Food”, ploču koju će Eno malo odiepiti od „pomerenog popa”, übrizgavajud eksperimentalniji pristup i ritmičnost, svodeći sve na hipno-plesni korak. (Poslušaj: Artists Only”, „Found A Job”, „The Good Thing”, The Big Country”, A 1 Greenov ~lhke Me To The River”). Sve je nekako nagoveštavalo da će sledeće ostvarenje T.H. biti „pravi pogodak”, i da je „More Songs...” bio Enovo opipavanje pulsa Tblking Headsa. Album „Fear Of Music” (1979.) je zaista opravđao sva očekivanja i postao ono Sto je zaista i bio —REMEK—DELO. Poučen

dotadašnjim iskustvima, Byrne kompilira sve aspiracije, konfrotacije, i frustracije belog čoveka, utapajud ih kroz izraženu ritmičnost funk strukture, obogaćenu primesama afro egzotike sa psiho-pop otkucajuma, i pušta Enoa da sve to poveže svojim korišćenjem studija kao instrumenata, i atmosferskira farbanjem pozadine. „Fear Of Music” je bio svojevrsni hommage vremenima CBGB-a, i most za ulazak u svet osamdesetih i njegovu preokupaciju crnom muzikom (afro i funk). (Odlepi na: „I Zimbra” spoj dadizma sa afro muzikom, „Life During Wartime”, „Air”, „Heaven”, „Drugs”, „Paper”, „Mind”, , Animals”). Iscrpljeni promocionom tumejom treče ploče, Byrne raspušta ekipu na zasluženi odmor, ostavljajud sebe da s Brian Enom uleti u studio i zgotive vanserijsko delo „My Life In The Bush Of Ghosts” (ime preuzeto iz dela nigerijskog pisca Tutole). Ojačani studijski magovi (Parliament) Funkdelic ljudi, Bill Laswell, Steve Scales, Yogy Horton, Cris Frantz), susret „nadenih” vokala, iznijansiranih raspoloženja, ambijentalnih meditacija, arapskih audio pejzaža, zvučne šarolikosti Afrike i njenih rituala, dub tehnike, minimalizma, tečnog funka, koji nosi ova ploča biće Byrneu terapija za isfuravanja vlastitih opsesija. „Odlazili bismo u studio i svako od nas bi na posebnom kanalu snimio nešto a onda bi onaj drugi snimio nešto kao reakciju na ono što je onaj predhodni snimio”, objašnjavao je Byrne, ~i tako bi se sve to nastavljalo dok cela stvar ne bi dobila neku vrstu identiteta.”. Započeto na solo izletu sa Enom (što će ugledati svetlost dana tek nakon izlaska nove ploče T.H., zbog određnih peripetija s „nadenim” vokalima), David će üblažiti i prilagoditi izvesne pouke izvučene iz solo ekskurzije, i primeniti na albumu „Remain In Light” (1980.). Ekipa ojačana ljudima koji su učestvovali u pravljenju „My Life...”, s malim dodatkom u vidu čudnovatog (Bowieovog i Zappinog) gitariste Adriana Belewa, i None Hendryx (ex Labelle), će se složno, kao jedan organizam, upustila u kićenje najveće bele funk ploče. „Snimanje ploče „Remain In Light” gotovo je da je lidlo na snimanje neke probe. Moglo bi se red da je on započet konceptom dji je prvi deo zahtevao sposobnost da se uhvate (i ponekad zadrže) greške koje vam se dogadaju neposredno nakon zapodnjanja nečega. Drugi deo je naglo stvaranje pojedinih odeljaka izgradnjom delova i poliritmova. Budud da se ponekd možete suviše upetljati praved aranžmane, ovo je bio način da se iz toga izbavite. „Remain In Light” donosi pozitivno afirmativno osećanje... ali u njemu postoji i neko misteriozno, kao sa drugog sveta, osećanje.”. I danas, s desetogodišnjom vremenskom distancom, „Remain In Leight” ne zvud ni malo zastarelo, čak šta više i dalje zvud i u poređenju s današnjim „vladarima podijuma za igru” ne gudi korak. Nakon ove ploče T.H. odlaze na zasluženi raspust, da bi se ponovo okupili 1983, i uradili „Speaking In Tongues”. U meduvremenu, do nove (pomenute) ploče, svako se zanimao svojim solo radovima. Chris i Tina su radili Tom Tom Club (zezali se sa disco-reggaeom i rapom), Jerry Harrison napravio interesantnu „The Red And The Black” ploču a Byrne dočekao izlazak pomenutog „My Life...” i radio ne prvoj solo-plod „The

v DAVID BYRNE

RITAM 38