Ritam

PARTIBREJKERS - PARTIBREJKERS III (Jugodisk)

U čuvenom pokretaču svih „buntovnih bez razloga”, filmu »Divljak« Lasla Benedeka iz 1953. godine, Johny (Marlon Brando) na pitanje: „protiv čega se zapravo buniš?” lakonski odgovara; „Bilo čega”. Pozirajud kao buntovnik, i uvek kasnije frustriran dnjenicom da to nije postao, Brando je dve godine kasnije mesto morao ustupiti onom ko je to zaista i bio Jamesu De' anu. „Buntovnik bez razloga” (Rebel Without a Cause) Nickolasa Raya (1955), promcvirao je James Deana u jedan od najvedh mitova 20. veka, sa kojim je definitivno zacementiran arhetipski model buntovnika —gubitnika... Dvadest devet godina kasnije, u leto 1984., mladi beogradski sastav Partibrejkers objavio je svoj čuveni debi singl — „1000 godina” i lanac gneva kao da se nastavio. Odmah je postalo jasno da je jugo —rock scena naрокоп đobila ono što joj je dugo godina nedostajala —autentičnu mladalačku apotezu buntovništva. Kao što ni Marlon Brando zaista nije bio pravi buntovnik već je to glumio (tj. pozirao), tako ni naša rock scena nikada nije imala svoje istinske buntovnike već samo promišljene prezrele i isfrustrirane tridesetogodišnjake — otkačenjake. Krećući se od preinteligentnog anarhoidnog Marka Brecelja, do prestarog punkera Pere Lovšina, od kvazi prkosnog (~eto baš hoću!”)G. Bregovića do „pesnika mislioca” B. Đorđevića i protesnog trubadura sa električnom gitarom Džoni Štulića teško je oteti se utisku da oni nisu zaista bili „ONO”, za šta smo ih smatrali dsti buntovnici. Canetova urođena karizmatičnost, te fatalna sličnost sa neposredno gnevnirri, divljim i mahnitim Mick Jaggerom, Iggy Popom i Johny Rottenom (Lydonom), živim reinkarnatorima i nastavljadma urbane tinejdžerske poetike (koja je od James Deana napravila modernog Hamleta 20. veka), morala je biti odmah registrovana i valorizovana. Kako su i sami odrasli na ulici, Cane i Partibrejkersi su verno dočarali fTustracije tinejdžera u visoko industrijalizovanim urbanim gradskim se sredinama. Kličud; „Hoću sve i hoču sad! Neću da živim 1000 godina”, Partibrejkersi su progovorili o „svom” životu, na način na koji pre njih nikada niko nije progovorio. Njihov majstorski debi album (Jugoton, 1985), još je vise naglasio dijametralnu razlidtost od gore spomenutih buntovnika. Stavljajud akcenat na grube vinjete svakodnevnog besmisla u betonskim kavezima velegrada, oni su stvorili ploču izuzetno sugestivne sumorne atmosfere, uvek priželjkivane, ali nikada postignute kod nas. Minimalistički tekstovi ogoljeni do puke konstatacije dosade, besmisla ili bezizlaza, profiltrirani kroz lokalni govor i arhetipove lokalne kullure, maestralno su nadovezivali na neke od stubova rock istorije, kao Sto su prvi album THE CLASH, „Never Mind...” SEX PISTOLSA i prvi „THE STOOGES” LP. Stihovi kao: „Ostao sam siv i sam, postao sam gvožđe — Pusti struju kroz mene i biću kao nekad”; „Dug je put kojim idem, niko mu nezna kraj —Postajem gubitnik, suviŠan za sutra, pored tebe”; ili: „Izadi na ulicu i lutaj kao gluvo kuče, gledaj da’ se nešto promenilo noćas u tvoju korist dal’ ima mesta za tebe, red?” itd., direktno su odražavali razmišljanja tinejdžera. Jednostavnije rečeno, njihov neuredni, odrpani izgled i

filozofija bili su autentični — Cane nije pevao o problemima tinejdžera, on je 810 tinejdžer. Konstatacija da: „Cane peva gnevnije od Džoni Štulića zbog toga što op ima viSe razloga za gnev”, najbolje ilustruje istovetnost i razliku „starog” i „novog” buntovnika. Za razliku od briljantnog prvenca, drugi LP Partibrejkersa (jugodisk, 1989) je pomalo neočekivano koketirao sa stereotipnim muzičkim rešenjima, pa se nedostatak iskusne producentske ruke (genijalnog Koje), itekako osetio. Mnogi su Partibrejkersima predviđali sudbinu sličnu onoj kdja je zadesila „New York Dolls” taj prototip američkih i engleskih punk sastava (iz 1973 75) što je sagoreo posle druge ploče, parafrazirajući sopstvenl naslov—„Too Much, Too Soon”—(„previSe i prerano”), međutim, pojavom trećeg albuma, stvari su došle na svoje mesto. Sastav je napokon konsolidovao redove, pronašao svoju formulu,,te je na odreden nafin (u odnosu na predhodni LP) umnogome nadogradio svoj muzilki stil (... glasne gitare, tvrd ritam), pa se može reći: da se vratio sopstvenim korenima, viSe no ikad. Gledajud unazad, njihov prvenac je bio viSe manje vema slika furioznog scenskog nastupa, dok je drugi LP u pravom smislu te red studijski album. Drugim rečima, ono što je izgubljeno od sirovosti i eksplozivnosti muziciranja, nadoknadeno je urednošću i izbalansiranošću zvučne slike. . Poslednja ploča Partibrejkersa inaugurira jedan sasvimnov (svež) zvuk grupe. To je zvuk ljudi koji joS uvek tragaju, gledaju i ispituju staro „rhythm & blues” naslede, dok je sve što mladani svet od njih želi, volumen zvuka i vatrene red. Oni su možda jedini pravi tradicionalisti na našoj rock sceni, ali tradicionalisti sa stilom i ukusom. „Izvrsna dsta produkcija”, „besprekorno Canetovo pevanje”, „maestralne gitarske deonice”, te moderan pristup istraživanju korena „R&B” tradicije”, sasvim su odgovarajući atributi, kojima se zadnjih dana, u Ritmu i Poletu obasipaju ovi nekadašnji autsajderi. Ako prvo pustite HOWLING’WOLF-a („His Greatest Sides-Vol.l”), onda neki od ranih albuma STONESa, nastavite sa CAPTAIN BEEFHEART-om („Safe As MiIk”),.JIMI HENDRIXom („Are You Experienced”), a završite pločama THE STOOGES („The Stooges”, „Fun House”, „Raw Power”) i NEW YORK DOLLS („New York Dolls”, „Too Much...”), ukoliko ste negde izmedu ovih krucijalnih ploča stavili na gramofon neki od tri LP-ja Partibrejkersa, shvatićete da su oni u idealnom društvu, i da stalno stušate slične stvari, samo se „godina proizvodnje” menja. Tretirajud odnos modernog i tradicionalnog, LP Partibrejkers 111, kao i vedna relevantnih novijih američkih rock ploča (HUSKER DU Songs And Stories” IHE GUN CLUB - „Mother Juno” - DINOSAUR Jr - „Bug”, itd.), pokazuje viSe naklonosti prema „punk rock” (The Stooges, The Clash), negoli prema „hard rock” (Led Zeppelin, Black Sabbath) modelima razmišljanja. S tredm LP-jem Partibrejkersa, jugo-rock je ponovo postao sirov i neugodan, znojav i brutalan, te (umesto mlakih posthipijevskih meditiranja Ekatarine, puritanskih reproduktivaca Fit, ili infantilnih Psihomodo Pop zabava), napokon imamo još jednu sazrelu, beskompromisnu i subverzivnu rock grupu, koja će poput Neil Younga ili Iggi Popa, pre „izgoreti, nego li dopustiti sebi da zarđa”. Treća ploča Partibrejkersa se pokazala boIjom, hrabrijom i doslednijom od bilo koje slične rock ploče, koja se pojavila poslednjih godina (Disciplinine su naravno van konkurencije), te direktno postala našom presudnom rock pločom kasnih osamdesetih, namećud se svojom snagom, žustrinom i briljantnim gitaristiddm radom kao nepresušna zlatna riznica domaćeg rocka sledeće decenije. Partibrejkers 111 je nezaboravni klasik jugoslovenske Rock’n’Roll istorije, svojevrsni đefinitivni esej o životu na ulici kao duhovnom stanju. Izronivši iz mračne underground struje jugorocka, Partibrejkersi su definitivno uniStili pozu izamenili je sa stvamošćull! ***** (PLUS)

Duško Piljak

RITAM 72