Ritam

JIM JARMUSCH RETARDIRANI ELITIZAM

Amerikanac mađarskog porekla, Jim Jarmusch, roden je i odrastao u gradu Akronu, Savezna Država Ohajo. Studirao je na New York University Film School, gde mu je jedan od profesora bio i Nicholas Ray, koji je na Jarmuscha, po njegovom sopstvenom priznanju, izrvrSio veliki uticaj. Bio je jedan od asistenata produkcije na potresnom dokumentu o poslednjim danima i smrti Nicholasa Raya - „Lighting Over Water” („Мипја nad vodom”, režija: Wim Wenders i Nicholas Ray). Prvi igrani projekat, „Permanent Vacation” („Stalno gluvarenje”), snimio je 1980. godine i već za njega dobio svoju prvu festivalsku nagrađu - u Manhajmu. Ovaj srednjometražni film übrzo je u mnogim evropskim zemljama stekao kult-status. Beogradska publika imala je prilike da ga vidi pre tri godine, na retrospektivi ovog autora u Studentskom gradu. 1982. godine, od 50 minuta neiskorišćene trake Wendersovog filma yStanje stvari”, snima polusatni „Stranger Than Paradise” („Cudnije od raja”). Kako je film skrenuo puno pažnje, Jarmusch dve godine kasnije đosnimava još 60 minuta materijala i montira celovečernji „Stranger Than Paradise”, koji osvaja jeđnu od specijalnih nagrađa žirija u Kanu („Camera d’Or”). Superiornim kritikama dočekan je 1986. godine njegov naredni film, „Down by Law” (Pod udarom zakona), u kojem uloge trojice begunaca iz zatvora tumače Tom Waits, „obavezni” John Lurie i italijanski komičar Roberto Benigni. lako je i „Čudnije od raja” imao (za jednu nezavisnu produkciju) dobru produ u Evropi, pa i u Amend, slobodno se može red da je „Pod uđarom zakona” pravi Jarmuschov bioskopski početak. Ikonačno, 1989. godine, Jarmusch završava svoj prvi dugometražni film u boji - „Mistery Train” („Tajanstveni voz”) koji je i beogradska publika imala prilike da vidi na FEST-u 90. Zamalo da zaboravim, ni „Tajanstveni voz” nije ostao bez festivalske nagrade - za „najbolji umetnički doprinos” u Kanu prošle godine. Da je Jarmusch pravi AUTOR (sa svim mogudm konotacijama koje ta „titula” može da nosi) višeniko i ne pokušava da ospori. Izgnanici, probisveti, skitnice, siini lopovi, kurve, disk-džokeji i ostali pripadnici nekog imaginarnog polusveta tumaraju, bez strage kontrole, kroz njegove filmovc, kao da ni njirna nije jasno kako su se našli baš u tom, a ne u

nekom drugom Jarmuschovom filmu. Simptomatičan za razumevanje njegovih filmova je odgovor koji je dao u jednom intervjuu na pitanje „da li duhovno pripada Amend ili EvroP'” : OSECAM SE KAO DA SE NALAZIM U MALOM BRODIĆU NA SRED ATLANTSKOG OKEANA”. Svoje konačno opredeljenje za bavljenje filmom Jarmusch nalazi u ranim sedamdesetim kađa je, nakon koledža, otputovao u Pariz (Evropa) na par mescci i tamo ostao punih godinu dana. Tom prilikom otkrio je američki film - pre svega kroz tekstove Rivettea, Codarda, Truffauta, i Rohmera, ali 1 gledanjem klasika Raya, Rullerà, Siegela, Sturgesa 1 mnogih drugih, na koje u Americi nije tako lako nailazio. Na taj način, Jarmusch je otkrio kinematografiju i kulturu svoje domovine kroz prizmu Evrope, Sto je na njegove filmove i te kako ostavilo traga. I upravo to predstavlja polaznu tačku na kojoj zapodnje svako vrednovanje njegovog dela - od slepog obožavanja do potpunog negiranja. Jarmusch, kroz svoje „lične komedije”, pokušava da se bavi američkim arhetipovima, ali oni su uvek sagledani iz ugla evropskog intelektualca (ili „intelektualca” - kako goâ želite). Ođatle dolazi i sva ta „evropska otuđenost” (da li vas njegovi filmovi ikada podsećaju na Bergmana?) koja u sudaru sa ikonografijom Amerike čini osnovu njegovog prepoznatljivog rukopisa. U filmu „Pod udarom zakona” to je neđostatak ključne scene za svaki klasični holivudski „Escapemovie” - scene bekstva, u „Tajanstvenom vozu” slikanje mrtvog grada Memfisa i ironična pojava đuha Elvisa Presleya pred ucveljenom italijanskom turistkinjom.

TAJANSTVENIVOZ (MYSTERY TRAIN) Jim JARMUSCH, 1989. Mastatoshi NAGASE, Youki KUDOH, Nicoletta BRASCHI, Joe STRUMMER trajanje: 1 LO min.

Jeđnom prilikom John Ford je izjavio da je za njega umetnost „pronalaženje izuzetnog u običnom”. To sigurno nije moto Jima Jarmuscha. Ma koliko njegovi junaci na prvi pogled bili ogoljeni do marginalnosti, oni su samo kitnjasta poetska fikcija sa kojom je nemoguće poistovetiti se. Sa njima se nikad ne saoseća - o njima se tek razmišlja. Jarmuschovo oneobičavanje situacije i likova toliko je upadljivo da desto 'vređa ukus prosečne (tj. ideaine) bioskopske publike. Žavođljivi privid elitizma koji njegovi filinovi nude zasniva se na potpunom negiranju populizma, pri čemu i on i njegovi obožavaoci previđaju da su to dve kategorije koje se suštinski prožimaju. A zar tq nije najbolji recept za osvajanje naklonosti polupismene kritike i članova žirija po evropskim festivalima? Sdruge strane, očigledno je da Jarmusch, već na početku karijere, zapada u opasno stanje samozadovoljstva., Osloboden producentskih slega i uljuljkan blagim strujama, „u svom brodiću, negde na sred Atlantika”, on sam sebi postaje i merito i cilj. Od tri celovečernja filma koji predstavljaju njegov opus, svaki sledeći u kvalitativnom pogledu predstavlja pad. ìamo gđe je „Čuđnije od raja” početnički šarmantan „Misteriozni voz” je nategnut, gotovo naporan, Sto se najviše odnosi па slabljenje njegovog oružja - otkačenog humora. Ako se, pri svemu tome, nekom učini da sam bio isuviše grub prema jednoj od najvećih nada svetske kinematografije, citiraću najoštriju kritiku (sam Jarmusch, u najboIjem mazohističkom maniru kaže - njemu najdražul), koju je dobio u jednom francuskom desničarskom časopisu: „FjRANCUSKA INTELIGENCIJA SE DIVI JARMUSCHU NA ISTI NAČIN NA KOJI SLEPI, GLUVI I NEMI RODITELI! AP LAUD IR AJ U SVOM RETARDIRANOM DETETU". Eto Sta je grubost! *♦*

Željko Đorđević

51