Ritam

VLADA / GILE / KOJA — KAКО JE PROPAO ROCK’N’ROLL

(PGP RTB)

Koncem sedamdesetih dedaci su bili besni i svoj gnev su prevedili kroz trougao Rijeka — Zagreb — Ljubljana. Početkom osamdesetih Zagreb menja gnev i bes - plesom, i odaziva se na „Mi pležemo”, Ljubljana se povlači u sebe izgovarajudi svoje beskomprotnisno NE: „Mi NE plešemo, MI sviramo”. Novi Sad žvade žvaku „furanja na intelektualizam” (termin; P. Vraneševid), i životari svoj svakodnevni - ravničarski - život. Beograd menja prisutno sivilo akcijom, ogrćući se plaštom, etiketiranim kao „8.A.5.” (Beogradska Altemativna Seena). Tih godina Jugoslavija je na jednom mestu. Slavi se rock’n’roll punoletstvo, i dedaci

(kao i po neka devojka) su, zaista, obećavali. Nekoliko godina kasnije, dato obećanje se rasplinjuje i mutira u propast. Propast rock’n’rolla 1989. angažovani od rediteljskog trija, Vlada Divljan, Gilè, i Koja (nosioci BAS. spomenice), dobijaju priliku da se kao jedni od ključnih graditela scene pozabave procenom oštećenja rVr-a, i da svoje nalaze preliju po filmu i ulisnu na ploču. Ploda se zove (kao i film) „Kako je propao EnT”, i po mnogo čemu će podsetiti (idejno) na legendami „Paket aranžman” (uskoro i na CD-u). No, ono äto je „Paket aranžman” uradio za muziku, omnibus „Kako je propao En’r” bi trebao da uradi za svet filma (čemu, svi mi, treba da se iskreno nadamo). Bez obzira na ishod celog projekta ovaj film treba nagraditi gledanjem (po mogućnosti vide pula), a plodu - kupovinom (izmedu ostalog, ovo je prva ploča gde En’r igra glavnu ulogu u službi filma. Vlada Divljan je radio muziku za prvu pridu „Do izvora dva putida”, koju je režirao Zoran Pezo, i kako se mogio pretpostaviti, ono što je napravio sasvim je odgovaralo zadatoj temi, S obzirom da mu ovakav način rada ne predstavlja nepoznanicu (radio je muziku za film „Šest dana juna”, i gomile tema za potrebe TV), pomalo je i bilo za očekivati ono što je uradio. Par elektronskih minijatura sa nakalemljenom gitarom podsetiće nas na sigume i interesantne predele Vladine druge solo plode „Tajni život AP. Sandorova”, koji će se neprimetno utopiti u dva geg - rapa „Hasanaginica rap” i „Ninda mix”. U svakom slučaju najpovoljnije za masovnu komunikaeiju. •** Druga prida „Nije sve u ljubavi” (režija; Vladimir Slavica) po prvi put de nas upoznati sa Giletom kao autorom muzike za film. Moram priznati da me je Gilè poprilično iznenadio količinom svežine koju je uneo u ovu pridu, jer nakon kreativne krize koju je proživljavao na El. Org. plodi „L.S.D.” i nedefinisano solo izletu „Evo sada vidE da može”, opet je dokazao da još uvek može i zna da postavi stvari na svoje mesto. Kroz ponudenih sedam tema barata atmosferom vrlo veäto, bojedi je El. Org. feelingom iz vremena „Distorzije” („Tvoj dan”, „Hajde, hajde devojko”). Sasvim dovoljno do naredne plode Elektridnog orgazma, ♦ ♦♦♦ „Uvek isto pitanje duju moje uäi/Kakav je to čovek i šta mu je u duši/ A reäenje zagonetke nije, nije lako/ No, medulim, ovog puta možda je ovako”. Njegovih glasnika (Partibrejkers, S.T.R.AH., Boye, Obojeni program, Studeni studeni), i poštovalaca je sve vEe. Njegov dobošarrkualnim udarima bubnja šalje svima poruku - sastanak se održava na B strani. Koja svira gitani. Koja deli EnT pravdu. Koja je prisutan slanjem nota u pridi Gorana Gajida - „Ne šalji mi pisma”. Koja je opet iznad svih. Koja nudi žestoki gitarski okršaj, zabavu, humor, Ijubav...!, 2, 3 IZ KUĆICE SVI! *»*»*

B.R- Boschke

CURIOSITY KILLED THE CAT — GETAHEAD

(Mercury-PGP RTB)

U rukama drfim jedno od najneinspirativnijih ostvarenja Inslituta za Istraživanje Mradnih Dubina Ljudskog Mozga i Gubljenje Vremena. Mislim, jedino u žta sam siguma je da OVO nenia veze sa životom i si. Ne verujem da čak ni „Bravo” podmladak može da svari nežto toliko dosadno i bezizražajno. „Getahead” puca od ullraoptimističkog rasploženja i verovatno je predviđen za simpatidno cupkanje po žicama i lupkanje nogom po kaličima+par diskretnih baladica. Ali nema ni ritam ni ikakve tragove melodije potrebne za takvo Sto, tj. prazno je i bledunjavo kao i face članova benda, osim jednog koji lidi na mesarskog kalfu. O stvarima koja se nalazi zabeiežena medu ogrebotinama vinilnog delà ploče — o onome Sto bi trebalo da predstavIja muziku nema se viäe šta redi,

osim što ne mogu da odolim da navedem najmudriji tekst od Konfučija naovamo: »go —go ahead (go-go ahead), that’s the only way we’re gonna capture that feeling”. Priznajem da toga nema ni u vicevima o Bosancima. Omot je sigumo najintere : santniji u svemu tome i nudi inventivnu formulu Mexico-Florida-Guatemala-Mar gate+jedna redenica na španskom, a prikazuje njih detvoricu od kojìh se jedan bavi intelektualnim radom tj. dita, drugi pogledom fiksìra palmu, treći biene u svede koje gore u sred bela dana, dok četvrti razmišlja o nastanku univerzuma. Huevos i njima. Ne treba zaboraviti ni simpatičnu razbrajalicu: sun, moon-wind & rain-peace & love again-getahead! namenjenu, valjda, njihovim petogodišnjim fanovima. „Getahead" je sniman u stotinak studija, što mi nije jasno, jer su sve to mogli obaviti u jednom pristojnom ambaru. O demu ja to ustvari pišem? Vaya con dios, idite s bogom i ovoj plodi prilazite samo u rukavicama i sa štipaljkom na nosu. ocenaoili ?(©/ < s@£з ce K--

Janja Bobić

CHRIS REA - ROAD TO HELL

(Magnet/WEA—J ugoton) • 4

Termin koji se neizbežno koristi kada je Chris Rea u pitanju je, naravno, ozloglaäcni Rock Za Odrasle. No, rame uz rame sa Coll insom i Knopflerom, Rea spada u onu gamituru nesrednika koji su u Big Businessu stasali i svetsku slavu zadobili prekasno da bi bili svrstani medu heroje„onih” vremena, poput Winwooda ili Claptona koji su, uz neprikosnoveno zalede i kredite za negdašnje zasluge, sigumo pri-

bežište našli među hipertehnologiziranim zvucima za generaciju nekadašnjih frikova, a današnjih Hi-Fi manijaka. Rea nema ni kredita ni zaleda, ali da je njegov problem samo u tome bilo bi savršeno, jer muzikom koju pravi nede ih ni zadobiti. „Road To Hell” ima tupav naslov (mnogo tupaviji od Highway to Hell), jeziv omot kakav ni Rainbow u najemjim snovima ne bi poželeli i zastraiujudu koncentraciju neinventivnosti, plitkode (baš tako se kaže), monotonije,... (upisati po želji)... urezanu na ovaj emi, mradni vinil. Teško je slušati Reaine lamentaeije nad ekoloäkim sumrakom Civilizacije i moralnim rasulom i hipokrizijom zapadnog sveta, nebulozne pridice o traženju duge, Texasu (to su sve, kao, metafore), anđelima, nebesima itd, itd... Sve je to zamotano u lepu, skladnu i bljutavu muzikicu kroz koju se Chrisov topli glas obrada svim nemimim duäama željnim spokoja na ovoj izmudenoj kugli u kosmosu. Ako ste mlado, normalno i zdravo bide, nemojte to slušati zdravlja radi. *

Tomislav Grujid

62