Ritam

JUNGLE BROTHERS, TOWN AND COUNTRY CLUB, LONDON 17. 03. ’9O.

Uf, odma’ sam znao da mi to sve srnrdi na nešto lose. Jer, šta pod jednim istim krovom traže zaostatci ACID ludila. RAP ekipa, fashion žrtve i, oni, poneki jadnici čijem bezliëju se ne može prilepiti bilo koja etiketa? Da, stara žvaka „Muzika nas spaja”. Čekaj, nije muzika lepak pa da nekog spaja. Uostalom, da je lepak, ovi, veéeras ovde prisutni, bi je već odavno „poduvali”, sigumo je ne koristeéi u svrhe socijalnog integrisanja. Muzika njih ne spaja, već ih samo dovodi na isto mesto, kao što potreba za hranom ipak nikada nije od slona, majmuna, lava i žirafe, načinila istu životinju. I to možda i jeste draž džungle - raznolikost. Sliëno verovatno misle i ovi tipovi kada su se nazvali Jungle Brothers. Raznolikost, ili šarenolikost? Prvo svakako šareniš. „Lepa mu je ova pidžama”, kaže neko iza mojih leda. Da, lepa pidžama. Jer oni su opušteni, njih ne interesuju zlatni lanci, baseball kape, skupe patike, Oni su „roots” (oni su „roots” k’o što sam i ja „roots”). I oni rapuju svoje. Čije? Pa svoje, sa primesama svega i svačega tudeg, zvalo se to funk, hard-core RAP, reagge, POP, ili HOUSE, I oni špartaju po sceni - levo-desno, levo-desno... I oni onda skaču sa ostatkom gomile koju su doveli iz backstage-a; dele mikrofon; ljube se i grle svako malo, ëestitajući jedni drugima na ko zna čemu. Pa da li su oni norrnalni? Dali oni shvataju da je ovo D-O-S-A-D-N-O? Da li oni shvataju da je ovo B-E-Z-L-I--Č-N-O, i da činjenica što su došli iz New York-a (a ne iz džungle) ne znaëi ništa, apsolutno ništaj sem možda nekom fanatičnom poštovaocu kulta „Velike Jabuke". Zar oni zaista za sebe misle da su revolucionisali RAP? U kom praycu? Pa oni su ga samo obezglavili, i pustili da poput giljotinirane kokoške jurca nasumice dok konačno ne iskrvari, nikada ne dostigavši šarm De La Soul-a, šokantnost NWA, koncentrisanu oštrinu Public Enemy-a, duhovitost Young MC-a. Jer ovo je predumišljaj, i to, loše zakamufliran predumišljaj, od kojeg ti se ne gadi, od kojeg se ne osećaš lose, već samo bezgranično tupo. Na kraju „Braća" ipak uspevaju da skrpe i nešto što se zove „Whal U Waitin’ 4”. Znači da oni imaju jednu pesmu. Imaju jednu pesmu! Ej, Ijudi, oni iraajujednu pesmu! Odliëno, sada neka prilegnu na posao i napravej oš jednu, pa ćemo onda sleđećeg puta moći da kažemo i „Ej, oni imaju dve pesme!”, a to i nije tako loše u poredenju sa ovim večeras. Ustvari, toje taëno dvaput bolje jer... 2xl 1, barem u mom selu.

Vojislav Nešić

BULLETPROOF BRAIN GRACE JONES LONDON, BRIXTON ACADEMY 30. 03. ’9O.

Sinoé sam gledao Bowie-a, tek onako, da se uverim da je čovek živ; da nije leteći kroz procès dramatičnih transformacija potpuno zaboravio svoju prošlost. I šta sam video? Da je Bowie ne samo živ, već da je veličanstveno, beskrajno, shićujuće živ. Znaëi, zvezde ne gasnu tek tako, Da li? Veéeras je na redu Grace. „Grreeejss” kako to ona sama kaže „G” je ëvrsto, „R” je dugo i sirovo, „S” hladno, blistavo jednostavne elegancije. A ono „ace”? Pa da, svakako da je „ace”, iliti nalki, „as”. Zbog toga svako njeno pojavljivanje i ima neverovatnu uzbudIjivost Dogadaja. Zbog toga možda niko i ne zviždi izražavajući nezadovoljstvo što je već jedanaest sati, a što od Grace nema ni traga ni glasa. A iz zvučnika tresu The Stone Roses, svakako sa ploëe. Dance heroji današnjice zagrevaju za nekadašnju kraljicu „Nightclubbing” življa. I ponoć se počela već opasno primicati. Ovo mora biti dobro, zapravo, mora biti izuzetno - Grace u sred noći, Za početak, jeste barem dramatiëno. Na vrhu nekoliko metara visoke kule, iz mraka se pojavljuje prilika sa sivo-plavora kapuIjačom na glavi i vrisne „Гт not perfect, but I’m perfect for you”. Da se naježiš, a zatim strovališ sav svoj adrenalin u ritmične pokrete tela. To je šou! Perfekcija jednostavnosti i talasi energije. Grace sedne na kožnu stolicu obuhvativši nogama nasion i zavrti se pevajući „Save To The Rhythm”. Bolje da kaže „Robinja erotskih misli”, jer ona to zaista jeste. Dok zabacuje glavu; dok obavija ruke oko kukova šunjajući se scenom; dok u plastiënom kišnom mantilu stoji ispred reflektora projektujući svoju senku na pozadinu obasjanu storboskopskim sevanjem uz „Walking In The Rain”. A zatim, jedan jedini postupak i savršenost iluzije nestaje. Grace stoji na ivici scene i kaže „А, šta je? Je' sam seksi?” pa se nagne ka rukama pruženim iz prvih redova. „Oéete da me pipnete? Oéete da pipnete vo moje dupe?” I prasne u umebesni smeh. „A neki bi voleli i da im sednem na lice ’Grace on The Face’”. To bi kao rebalo da bude najava za „Love On Top Of Love”. Najava nakon koje bi svako normalan pocrveneo. Ali ne Grace, jer ona verovatno misli da time samo potvrduje koliko je nesputana, drugaëija, originalno uzbudljiva i neodoljiva, I zato se baca u nove tirade (ili bolje reéi lupetaiya); izvlaëi devojëicu iz publike da se pošteno izvataju u nastupima „a la U2” patetiëne srdaënosti; igra se egzaltiranim deëacima i Ijubi ih u pozdrav svojim ogromnim usnama. Ali kaže da ima i još nešto ogromno „Ovaj mikrofon koji bih ti mogla zabiti u... grlo”.

O, ne Grace, neraoj vise, molim te, jer ako si totalno uništila dizajnersko-teatarski san, ne moraž ga srozavati na nivo pijane seoske zabave. Ne raoraš učiniti da i Vie En Rose” zazvuëi toliko bedno. Dobro, grozno je teško održati tenziju tokom vise od sat vremena, pevajuéi uz matrice, sama, na ovako velikoj sceni. Ali, misliš li da smo bas svi oëarani tvojim tamnim bradavicama, mišićima, međunožjem? Misliš li da si bas toliko privlaëna. Kažem ti da nisi, veé da si samo bljutavo uspaljena, svojom seksualnošću opsednuta, isfrustrirana žena. I, da li ikoga interesuje ko str bili i ko jesu tvoju prijatelji. Uostalom kada ih tako lepo nabrajal zašto nisi malo i razmislüa o njima, o onome što su radili, ili rekli. „Tvoj” Andy (svakako Warhol) bi se verovatno složio da veéeras nisi zasluži!a svojih „petnaest minuta”. A ono sve ostalo? Pa, ako imaš još i malo razuma, tako šta više nećeš nikada ponoviti. Čak i snimljeno, iritirajuće bezrazložno, - „Hup-hup-hup-hup-hup” izmedu svake,pesme je grozan promašaj. Ne samo zato što nema opravdanja već zato što je plagijaL Zato što je Miles Hunt (The Wonderstuff) isto uzvikivao, sa iste scene, još pre nekih pola godin e. Zato, Grace, prvo stani pred ogledalo i dobrp se pogledaj, zatim otidi na neki pravi koncert (pravi od poëetka do kraja), i onda se seti ove veëeri i dobro razmisli šta daije. Jer eto, vidiš, zvezde možda bas ne gasnu tako lake, ali nisu ni neuništive. Vojislav Nešić

Foto;

Kada Natola