Ritam

mnogo većih stvaralaca čije bi se sudbine mogle, priprostom analogijom, ocrtati kao 'antičke' ili 'goticke', ali nesumnjivo tragične, u ovome bi komadu okrutni bogovi vrlo iako mogli Laibachu dodijeliti uiogu harlekina. I jedina bi tragika mogla biti u tome Ito bi je Laibach prihvatiii s gordim i veličanstvenim uvejerenjem da su, konacno, postali pop. (Meisterwerk)

Neven Ćulibrk

GEORGE WINSTON December (Piano Solos) Wyndham Hill - PGP RIB Zimske klavirske inspiracije Georga Winstona stižu do nas sa nekih osam godina zakašljenja, ali daleko od toga je da kući koja je to licencno objavila treba uputiti oštrije zamerke. Jedina bi bila, kad već imaju licence najpoznatije svetske diskografske kuće ambijentanog usmerenja, zašto se vise ne služe njom. Dane bude nesporazuma, pioča December nije new age muzika, ni po tome kada je nastala ni po muziokoj formi. Pre bi se moglo reći da je new age ta komponenta koja teži da spoji avangardnije forme rokenrola sa ovakvim izrazima, Kao što u podnaslovu stoji, radi se o klavirskim solima, bližim onome što se naziva kiasična ili umetnioka muzika, nego bilo kojoj formi popularne muzike. Pored inspiracije Zimom kao primarnom temom i nekim pločama koje se njome bave {John Fahey, Vince Guaraldi, Joseph Byrd, Alfred S. Burt), George Winston je svoju muziku na ovom albumu bazirao i na, Zimi odgovarajućim, tradicionalnim i duhovnim kompozieijama, uglavnom anglosaksonskog sveta. Опо što ona izražava (i zbog cega, izmedu ostalog ne treba očajavati zbog tolikog zakašnjenja) je ideja kontinualnosti ljudskog duha i uzajamne etičke, moraine I kulturnospirftualne povezanosti svih pripadnika ljudskog roda, sa hrišćanskog polazišta. Zima ovde ne figuriše kao poslednji deo godine, vreme turobnosti, smrti i zalaska, već period zatišja, najpogodniji za svodenje svih raouna i medusobno mirenje svih koji su, u toku godine, ii celog života, na neki način odstupili, prema sebi, drugima, prirodi, Bogu, od najviših humanističkih i moralnih nažela. Iz ovoga bi se dalo zaključiti da

je ploca December prilicno idealistički koncipirana, ali to nije baš tako. Winstonove impresije porucuju kako bi trebalo, a ne moglo da bude, odajući iz sebe, povremeno, onu distancu koja ideal čini svesnim stvarnosti. One pozivaju, ali se ne nameču, bas kako i odgovara praznicnom videnju zime, Imponuje njegovo sigurno sviranje koje bitno utiče na prijemcivost ovih kompozieija, neophodno ih, na odgovarajucim mestima, pojednostavljujući (ali ne - vulgarizujući). Zahvaljujući tome, dobiii smo zaista predivnu ambijentalnu celinu, očišoenu hermetičnosti koju, inaoe, vecina ovih kompozieija u svojim kanonskim oblioima poseduje. *****

BONNIE RAITT Nick Of Time Capitol - Jugoton Na američkom engleskom, "nick of time" znači 'u ključnom momentu". I zaista, teško da bih se setio ploče ciji je naslov bio tako precizan. Bonnie je napunila oetrdesetu i, madato ne mora ništa da znači (sem puno para), za ovu ploču je dobila četiri Grammy nagrade - za najbolji album, najbolji blues album, najboiju rock pevačicu I najboiju pop pevačicu. Sa druge strane, njen ključni parter na ovoj ploči i ujedno producenta, Don Was (poiovina dueta Was (Not) Was) je tacno deset godina na soeni i, skoro kao i Miss Raitt, tek sada dobija onu pažnju publike (i kao producent i sa matičnim sastavom) koju su mu kritičari davno prorekli. "U kljucnom momentu', stvari kao da dolaze na svoje mesto. Možda je to pomalo ironija sudbine, ali prvazajednička saradnja Bonnie Raitt i Dona Wasa ostvarena je na (verovatno najboljem) tribute albumu, Hal Willnerovom Stay Awake (1988.), koji je posvećen temama iz filmova Walta Disneyja. Na njemuj su Raitt i Was (Not) Was zajedničkim snagama izveii Baby Of Mine iz Damba, pesmu posvećenu onima čija se duhovna lepota tek naknadno otkriva. Vise od puke simbolike za ljude kao što su Bonnie ili David, ova sa čudnom lakoćom izvedena R&B balada dalajeton čitavoj ploči. Ista ta lakoća nosi i Nick Of Time, otkrivajući s jedne strane

zanatsku perfekeiju, asa druge ono što se u opisivanju muzike do dana današnjeg od silnog korišćenja potpuno banalizovalo - to je osećaj, feeling, soul (i doslovno i preneseno). Ako krenemo redom, naslovna tema je ona koja daje taj karakterističan ton - naizgled jednostavna R&B balada, a opet prekrasno atmosfere naglašene udaljenim kongama Paulinha Da Coste. Thing Called Love (takode naknadno otkrivenog John Hiatta) i rasni hit Love Letter, radeni su po najboljem reoeptu neshvaćenih (opet!) genija sedamdesetih - Little Feat. Soul balada Cry On My Shoulder kompozitora Michaela Ruffa počiva na vokalnoj pratnji veterans D.Crosbyja i G.Nasha,

Teme koje zaključuju prvu i drugu stranu - Nobody's Girl i The Road Is My Middle Name biseri su kratke price u rock’n’rollu, a ova potonja jasno pokazuje ko je sa petnaest godina svirao gitaru sa Mississippi Fred McDowellom.Bonnie Raitt, naravno! Druga strana otkriva sposobnost da se u sudaru tradieija sačuva sopstveni autorski svet. Tako Have a Heart potentno, ukršta reggae ritmove u soul oseoaj, dok Too Soon To Tell, kombinujuoi jazz i country, priziva atmosferu kompozieija kralja ovih teritorija - Lylea Lovetta, Povratak u prošlost je I Will Not Be Denied, trenutak tamne delta blues ezoterije. I pred sam kraj, samo glas Bonnie Raitt i akustični klavir Herbie Hancocka (lepo ga je ponovo čuti kako svira na nečemu što se ne ukijučuje u struju), u uzburkanoj soul minijaturi I Ain't Gonn Let You Break My Heart Again. Posle decenije tavorenja daleko od očiju javnosti, prelazak iz Warnersa u Capitol kao da je oslobodio sve kreativne potencijale i dar Bonnie Raitt. Uz njenu odmerenu a

opet bravuroznu gitaru i srcolomni glas, prave pesme na pravom mestu, hoiivudske studijske vukove i Was (Not) Was pevače Sir Harryja Bowensa i Sweat Pea Atkinsona (erno, naravno), svaka dalja pričaje suvišna. Pravi ljudi, prava muzika, prava stvar. Kupite dok se ne rasproda. ** * *

LENNY KRAVITZ Let Love Rule Virgin - Jugoton Po tezi g. Mira Glavurtića, slikara, književnika, katolickog fundamentalists i svakako stručnjaka za aktuelna pitanja demonologije, najnovija počast dokonih zapadnjaka, tzv. New Age pokret, nije ništa drugo do najnoviji Đavolov izum, po običaju perfidno upakovan u oblandu Ljubavi i ezoterije. S druge strane, naš junak, Lenny Kravitz, je na stranama zapadne muzičke štampe označen kao prototip New Age rockera, verovatno zahvaljujući svom duhovnom potencijalu i pesničko - proročkom talentu. U skladu satim, analogno gore navedenoj tezi, Lenny Kravitz je opskurni satanista, koji pod krinkom prividno jasnog i nevinog slogans "neka vlada Ijubav” neometano onečašceuje neosveštenu mlađariju, Naravno, ovim dramatičnim uvodom samo pokušavam da koliko-toliko demistifikujem Lenijeve poetske ispade na aibumu Let Love Rule. Naime, takvo obilje post-pubertetskih opservaeija o Svetu u nama i oko nas je u drastičnom neskladu sa muzičkim sadržajem i svakako zahteva pristojno pojasnjenje. Lenny Kravitz se kreće tragom Arthurs Leeja, Jimija Hendrixa, pa i Slya Stonea, ernih rock demons koji su svaki na svoj način, po svemu sudeći ne tako davno, napravili ekscese sa još uvek osetnim posledicama - orno/belu muziku su svirali na erni, samo sebi svojstven nacin, za uglavnom beiu pubiiku, Ovi likovi možda još uvek personifikuju i izlete ernih u kulturu belih, i na izvestan način određuju I sudbinu Lennyja Kravitza (cita se Kravic, ne Krejvic). U ovom trenutku, Lenijeva freaky pojava, sa svim pratećim konotaeijama, i album Let Love Rule (sađržajno, dopadljiva kompilaeija ranih albums grupe Love i

Војап Žikić

Ljubinko Živković

65