Ritam

DRUMSKA KAFANA (Roadhouse) Rowdy HERRINGTON, 1989. Patrick SWAYZE, Kelly LYNCH, Sam ELLIOT, Ben GAZZARA lako mnogi smatraju da пеша neke velike razlike između igračke vežtine potrebne za uloge u mjuziklima i borilačkim filmovima, retko se dešava da akteri tih žanrova pređu na tuđu teritoriju. Jedan od takvih izuzetaka je Patrik Svejzi-u fllmu "Drumska kafana"- kojem uspeva da doStigne visoku dozu uverljivosti iako je tip borbi znatno manje artificijelan nego što je to siučaj sa grandioznim kung fuom. Svejzi je izbacibač koji poput poslednjih desperadosa poku&va da sačuva barem "salun" kada već ne može sačuva "grad". U filmu "Drumska kafana" brffljivo je poštovana vestem matrica o funkcionisanju prvobitnih kontinentalnih američkih gradova. Izvesnu zbunjenost stvara dupliranje vestem motiva tako što su prikazani dementi ranog vestema (uvodenje zakona) i kasnog vestema (sukob malih posednika i moćnog veleposednika). Svejzi senažao priklješten između ta dva tematska bloka, ali je ipak uspeo dosledno da sprovede pionirsku etiku uprkos opasnosti utapanja u promiskuiletu ili alkoholu, što je gotovo neizbežno kada je red o kafanskom izbacivaču. Medutim, u filmu "Drumska kafana" Svejzi igra znatno ozbiljniju igru. Nije pitanju samo zadovoljavanje poslodavca, već i zauzimanje uloge "šerifa" i sticanje đoma, takođe važne tačke u vestem mitologiji. Sav ovaj brižljivo gradeni mehanizara prepun referentnih okvira raspada se u trenutku "krvavog vodoskoka", sve češće prisutnog u finišu američkih akcionih filmova. Time akcija neutralise karaktere, što je ozbiljan nedostatak za film u kojem vođeći likovi nisu jednodimenzionalno ocrtani.

Saša Radojević

OPASNO MORE (Dead Calm) Phillip NOYCE, 1989. Sam NEILL, Nicole KIDMAN, Billy ZANE, Rod MULLINAR Novija bioskopska iskustva ukazuju na potrebu sprovodenja rigorozne distinkcije izmedu filma i FILMA. Primera radi, u celokupnoj ovogodišnjoj jugoslovenskoj produkciji teško ćete uočiti FILM, koji zapravo, predstavlja 2500-3000 m celuloida ispunjenog takvim sadržajem koji konstantno "izaziva gledalačku napetost u pravcu ekrana (platna)". Filip Nojs, nekadašnji polaznik prve klase, tada pokrenute Australijske filmske i TV Skole (1973) i jedan od poslednjih lamošnjih reditelja koji su preneli "stolicu" preko Atlantika (prošlogodišnji "Blind Fury") očito ima talenta za pomenutu alhemiju kojom se opčinjava publika. Moglo bi se čak reći da je već i sama ekspozicija dovoljan garant njegovih rediteljskih sposobnosti. U njoj je jedan od najprokazanijih estetskih zahvata na filmu - upotreba oniričnih pasaža tj. snova iskorišćen kao sredstvo kojim se gledaocu predočava predistorija filmskog života junaka i kojim se isti (gledalac) krajnje sugestivno

upliče u nili ove kameme (po)morske drame. Njena aritmetičko-geometrijska postavka (muž, žena i nepoznati mladić na jahti) instinktivno će usmeriti nekoga ka "Nožu u vodi" Romana Polanskog. Na ovom mestu, se, naravno, i skončav svaki daljnji pokušaj svodenja na isto ova dva naslova - ono Sto je, nekada, za Polanskog bio zgodan filmsko egzistencijalistički model, za Nojsa je kontekst u kome se odvija borba za golu egzistenciju. U savrženom trilerštimungu (inspirisanom "noir" literaturom Carlsa Vilijamsa) mogu se povremeno pronaći autorske pukotine (očekivana glumačka prezentacija patologije, nedovoljno apsolvirane moraine dileme i odluke junakinje, isforsirana horror stilizacija u zavržnici itd.), no njihovo nabrajanje, u ovom slučaju, ipak predstavlja aposteriorau kritičarsku operaciju, koja se, suštinski ne dodiruje sa osećajem koji vas obuzima tokom sedenja u bioskopskom mraku. Sve ono, zbog čega se ovo Nojsovo ostvrenje svrstava u kategoriju FILMOVA se nežto teže objašnjava nabrajanjem, ali se zalo vrlo. jednostavno verifikuje sa...

Goran Terzić