Ritam

Lemonheads su se zamalo raspali kada je Evan Dando ostao jedini preostali člano ove sjajne grupe. Nadene su zamene za odbegle Daveda Ryana i Jessea Peretza. To su bubnjar Shaun Daughtrey (nekada Squirel Bait) i basista Byron Hoagland (nekada Fancy Pants), obojica gradani Luivila u državi Kentaki.

IGRAJMO ŽMURKE

The Gun Club, jedan od važnijih američkih sastava u osamdesetim, vraća se na scenu posle tri godine pauze i "postojimo-ne postojimo" zavrziama, tako tipičnih za grupu i njenog šefa Jeffreya Lee Piercea. Dok ovo čitate, već je objavljen povratnički LP Pastoral Hide And Seek, a prethodio mu je singl The Great Divide za nezavisnu diskografsku kuču Fire records. Interesantno je da su Gun Club bili veoma blizu potpisivanja za veliku kompaniju, Island u ovom slučaju, no cela stvar se iz nepoznatih razloga izjalovila, te tako ostadosmo bez novog poglavija u priči o prelasku američkih sastava u "major labels". Zaista, The Gun Club, 1 pored neospomog kvaliteta 1 značaja na novoj američkoj rokenrol seen! osamdesetih, verovatno su prokockali sve šanse da se izvuku iz, koliko glorifikovane toliko 1 getoizirane, nezavisne scene koju su, inače, već uveliko nadrasli. Nepredvidivost Jeffreya Lee Piercea, tog bivšeg predsednika fan-kluba Blondie 1 njegova nestalna priroda izmučena tamnim duhovima rokenrola 1 alkohola, bili su najveća prepreka kontinuiranom radu grupe u proteklih osam godina. Od aibuma Miami iz 1982. godine, The Gun Club su održali floydovski tempo od tri ploče (od toga jedan LP užij/o) za sve to vreme, plus dva Pierceova solo projekta u vreme kada grupa nije postojala (’B5. -’86.) Na laj način su uspevalijedino da iznova pridobijaju stare obožavaoce koji bi na njih gotovo zaboravljali. Album Mother Juno (1987.) bio je jedno od poslednjih istinskih remek-dela američkog rocka osamdesetih. Pastoral Hide And Seek mogao bi da bude jedno od prvih u devedesetim. T. G.

Lemonheads Mark Newbaum, Evan Dando and Jesse Peretz

VELIKO JUPITEROVO OKO

K

ada su u utorak 18. 9. oko deset uveče izašli ravno iz publike na scenu, pošto je lokalna grupa učinila šta je mogla (behu to novi aktuelni heroji - Studeni Studeni), njujorški Das Damen su pred sobom imali publiku koja se prisećala njihovog, ne naročito dobro primljenog, koncerta pretprošle godine u Zagrebu, a imala je protiv sebe i sopstveno debelo zakašnjenje. Iz ove, ne preterano obećavajuče, kombinacije ugođaja izašao je jedan od finijih događaja na domaćim scenama ove godine. Das Damen su jedna od skrivenih tajni američkog novog госка, sastav koji je uticao na ponešto u svojoj četvorogorišnjoj karijeri, ali kome to retko ko priznaje, sastav sa dosta vemih poštovalaca, ali bez sopstvenog kulta i bez širokog komercijalnog priznanja. Problem sa njima je što kao jedan od sastava koji je ponovo otkrio način da široko upotrebi wah wah pedalu, nisu, za razliku od Dinosaur Jr., venčali zvuk fuzirane gitare sa pop melodijom, većsa nečim što malo podseća na progresivni rock sa početka sedamdesetih (sve sa beskonačnim prelazima i promenama ritma u vrlo složenim pesmama), malo na hard rock iz istog perioda. Ipak, Das Damen sujedinstven slučaj i po tome što ovakvoj smeši daju svoj lični pečat time što iz sebe vade dovoljno neposredno isijane energije koja i čini koncert "zbivanjem rock’n’rolla". Posle svega, Das Damen su šarmantna postava - po tome što uvek uspevaju da se izvuku kad dodu do ivice dosade, pravi mali šampioni stilskog izvlačenja iz neugodnosti u kojesami sebedovode, onisuljudi kojima uspeva da nešto po definiciji osuđeno na neuspeh ožive do te mere da drhteći priznate sebi da "progresivni rock" nikad nije bio tako Rock kao sad. A još uvek se dovoljno devojačkih srca uznemiri pojavom malo duže muške kose... D.A.

13