Ritam

GAŠENJE SVETLA KOJE SE NIKAD N E PALI

н

asker DO su, suprotno mišljenju većine onih koji veruju da su poznavaoci, bili krhka mala đelija u srcu pop tržišta, koja se održavala u životu dobrim đelom zahvaljujući svojoj samozatvorenosti ivernosti osnovnim kreativnim principima koje su stvorili sami ljudi koji su činili ovaj mini-kolektiv početkom osamdesetih. Ti principi se nisu razlikovali od onih na kojima je počivala bilo koja stvarno velika grupa, bili su samo prilagođeni uslovima Velike Usamljenosti osamdesetih. Ljudi koji su ih održavali u životu bili su mala grupa istomišljenika, posvećena svojoj stvari: pored Granta Harta (bubnjevi), Boba Moulda (gitara) i Grega Nortona (bas), punopravnim članom smatran je i David Savoy, menadžer svih tih godina, a i Spot, producent prvih šest ploča, te kasniji stalni snimatelj, Steve Fjelstad. Ukoliko je ikakva tajna priča sakrivena iza srušenih kulisa HQsker Du karijere, bila je to priča Davida Savoya, čoveka koje je očito prestavljao onu Tačku na kojoj su se prelamale sve nedoumice, nedaće, lične netrpeljivosti, osobe koja je posvetila svoj život naporu da jedna dobra stvar funkcioniše. Savoy je, naime, izvršio samoubistvo početkom 1987. godine, u trenutku kad je konačni trijumf bio na pomolu, po objavljivanju Warehouse: Songs & Stones, duplog albuma koji je sve koji su ikad voleli rock muziku zaveo u maštarije o tome kako nije još sve gotovo sa rock’n’rollom. Katastrofa koja je usledila do početka iduće godine i čudno ncpominjanje Savoya u potonjim interyjuima i Moulda i Harta, navodenas na zaključakda ova dvojica verova tno nisu ni bila do kraja svesna gde se nalazio balans grupe, već duboko uvaljene u čeljusti potrošačkog funkcionisanja velikih firmi - ne zaboravimo da je potez Warner Brothersa koji su 1986. potpisali ugovor sa Huskers Du, bio jedan od prvih u velikoj marketinškoj histeriji pronalaženja "svog" nezavisnog benda, akciji što su je sa promenjivim uspehom praktikovale sve velike firme druge polovine prošle decenije. Kada je u neizbežnim pritiscima izgoreo Savoy, bilo je pitanje dana kada će razlike izmedu Moulda i Harta učiniti svoje. Bilo je dovoljno svedočanstava sa lica mesta koja su govorila o očitim nesuglasicama ove dvojice - već se pretposlednji LP Candy Apple Grey pravio pod okolnostima koje se ne mogu opisati kao uobičaje-

Zaključak price o Hiisker Dii. Opet pričaju najpozvaniji Grant Hart i Dragan Ambrozić

ne; Norton će na jednom mestu izjaviti da je to zapravo bio album Bob-protiv-Granta. Nisu se drali jedan na drugog u studiju. Mada je to uglavnom išlo nesvesno, svi su to osećali". Priča se vrlo brzo po odlasku Savoya pretvorila u dve odvojene priče, vraćajući se tako na prapočetak - dva čoveka sa dobrim idejama. To je ono što imamo sad. No sam razlaz nije bio bez neočekivanih mrlja: pojedini novinari su tvrdili da jesvemu kumovala Hartova prekomerna upotreba heroina. Činjenica da su obojica kasnije na dno liste razloga razlaza stavljali Hartove probleme, a isticali zasićenost odnosima koji su vladali u i oko grupe, stavlja na prvo mesto pokušaj da se kraj Husket Du predstavi kao još jedna narkomanska kraj-u-slivniku priča. "Ono Sto se zaista dogodilo je da je Bob forsirao Grega Nortona kao novog autora u bendu. Nijeistina daje tozahtevao naš izdavač. To je bila Bobova ideja da Greg može biti nova autorska snaga koja će nešto izmeniti u bendu. Norton je, pri tom, igrao tu igru, ali se ona okrenula protiv njega - došao je u poziciju da, kao u bezbolu, može da uhvati loptu - i onda je potrčao u pogrešnom pravcu." Ova skoro usputna Hartova izjava baca pomalo drugačije svetlo na okolnosti raspada i, u svakom slučaju, predstavlja indirektnu potvrdu Mouldove priče o stagniranju sastava, žeIji da se muzika koju on stvara usložni dodavanjem klavijatura, razbijanjem klaustrofobije Zida Fuzza kog su sami digit tokom godina. U jednom kasnijem intervjuu Mould čak prepričava epizodu iz koje saznajemoda, poštojebend jednostavno propustio da se pojavi u zakazanom terminu u Paisley Park studijama (11.1.1988.) da bi snimio treći album za Warner Bros., Bob nije znao šta da urađi u toj rečitoj praznini koja je nastala i iz koje su stizale vesti da Hart vežba neke nove stvari sa jednim lokalnim kombom, te daje2s.januara 1988. nazvaoNortona i rekao mu da mu je svega dosta, i da je pokušao sve što je.znao da sačuva tu stvar živom. "Trebao mi je znak od mog saradnika u pisanju pesama da ovaj bend vredi da živi", kako je rekao časopisu Rolling Stone, "i nisam ga dobijao". Po svemu suđeći, Norton je izjavio nešto kao -dobro je da se neko odlučio da to kaže, ja nisam imao snage, a ovo je već postalo neizdrživo, i to je kraj. "OS AM GODINA JE DO VOUNO" Grant Hart ni prilikom razgovora sa našim znatiželjnim ljudima nije pominjao period koji je usledio, u kome je pitanja

21