Ritam

ŽENE NA RUBU ROCK'N'ROLLA

Dragan Ambrozić

Naučili smo Sekciju osamdesetih. Ne samo da žene inogu sve bez muškaraca, nego to i rada. Pa šta s tim? Da li je to nesto promenilo svet? Hi bar rock’n’roll...

"Svi najbolji američki bandovi sada su ženski bandovi. To su zenski sastavi koje će mornci gledati i biti pod hjihovim uticajem u budućnosti. " - Thurston Moore (Sonic Youth) u intervjuu za NME, jesen 1990.

Mada je naizgled preuranjeno govoriti o nečem kvalitafivno drugačijem u istorijskom smislu, činjenica je da se 1990. i 1991. dogodio jedan manje zapažen pomak koji mnogo toga govori - večito prinuđene da igraju unaprcd zadate uloge u ikonografjji rocka, tokom osarndeselih žene su sebi dale oduška. 1990. je videla konačno izbijanje na svetlo dana cele serije sveženskih grupa, čija je osnovna razlika od onih nekadašnjlh bila u sledećem: novi ženski bandovi viže ne liče na grupice devojaka koje su giedale kako to mladići rade pa pokušavaju da postignu to isto. One su olkrile ženski način da (o urade. Suprolno uobicajenoj kolotečini razmlšljanja, ženskost rocka tek je počela, i to je možđa i najbolje što Je moglo da mu se dogodi.

Osnovni model ženskog učešća u rocku šezdesetih bio je kantautorka, devojka lepog glasa sa gitarom (Joni Mitchell otelotvoruje ovu kombinaciju) ili proslo pevačica (Judi Collins, ali i mnoge druge). Oba modela nadovezuju se na pop muziku pedesetih, a "ženski bendovi", Shangri-La’s i ostali, svodili su se na grupe dobrih pevačica. U autorskom doprinosu one su docnile za muškarcima kod kojih sc velika podela na reproduktivce i autore desila u prvoj polovini šezdesetih. Zato je osoba koja je krajem ove decenije bila ispred svog vremena Janis Joplin, Model koji je ona postupno stvorila nije bio tako daleko od prethodna dva, ali je bio univerzalniji i dominantniji -

POLA MENE JE ŽENSKO

17