Ritam

bele muzike. Heavy metal i punk zapravo su dva prva potpuno i eksluzivno bela doprinosa samom rock’n’rollu. Ne može se biti belji i direktniji. Danas kad heavy metal, to ružno pače rock muzike, često nemilosrdno ćuškano od strane jednog većeg dela r’n’r populacije, uzvraća udarac na neočekivanom mestu - sa vrhova top lista, elektrifikujući mainstrem kolotečinu na onaj način na koji su to nekad činili najbolji rock albumi- odjednom je postalo jasno da je životinjsko srce rock’n’rolla ustvari ostalo hermetički zatvoreno negde u metalnom telu ovog žanra. Posredslvom mega uspeha novog albuma Metallice koji je zatvorio krug i vratio heavy metal rocku i rock metalu, ponovo je spoznala istina da je ovo (zaoslalo) dete rock porodice sve vreme Cuvalo od zaborava onu iskricu koja je celu stvar jednom davno pokrenula. Možda je ponekad HM izgledao kao karikatura r’n’r-a, ali danas kad ta ista najpopularnija narodna muzika zemaljske kugle (naravno - rock’n’roll) barem na listama izgleda kao sopstvena karikatura (ako ga uopSte ima), ispostavlja se da je novi, rockerizovani metal u verziji speed-trash-crossover grupa kakve su Metallica, Anthrax, Slayer i Prong, za mnoge jedini čuvar starih rock tradicija, naravno na nov način. Šta se dogodilo? Posle svega, treba priznati da je onaj prvi talas HM-a, kakvog su ga definisaii Led Zeppelin i Black Sabbath tipična muzika sedamdesetih, isto koliko i punk - kako su ga tetovirali Sex Pistols i The Clash. Upravo te dve potpuno belačke potkulture stvorile su soundtrack za osamdesete udarajući temelj za kreiranje dva nova žanra koji su obeležili nov krug u razvoju rocka - speed/trash metal i hardcore punk. Anatemisani od mašinerije top lista oba su žanra čuvala i sačuvala izvorni duh r’n’r-a kroz okretanje uličnom zdravom razumu, loci raj ući ga na teritoriji koja se protezala od neopterećenosti komercijalnim cfektima, preko blage naivnosti obučene u grubu kožu i sa akcenlom na zabavi, do čistokrvne ortodoksnosti. U trenutku kad je daha ponestalo nekada velikima i kad je nastala potraga za novim superherojima, ovde je stajao spreman kontigent istinskih životnih radosti i mudrosti, pogodan za zadovoljavanje masovne, decenijama gajene publike koja naginje tvrdem, rock zvuku. Ovde bi trebalo spomenuti da su povremenim upadima, sa druge, hardrockerske strane, još neka imena razbijala sliku lažnog života i iskrenog života u bolesno sterilnim osamdesetim; od predivne Joan Jett preko omraženih, ali u ovom redosledu bitnih The Cult i Zodiac

Minclwarp, do povratničkog u prave redove Iggy "Instinct" Popa, odličnog ex-pistolsa Steve Jonesa i veličanstvenog Glen Danziga (ex-Misfits), starih asova Aerosmith, pa i AC/DC, do najnovije svetske atrakcije Guns N’ Roses. Kako god da bilo, sve noviji i noviji naraštaji uz svoje idole osvajaju sve novije i novije muzičke leritorije gireći stare priče na jog novije krugove publike... NOVA POKOLJENJA ZA STARA IZNENAĐENJA... AL’ DA POČNEM OD POČETKA Mit o čoveku sa dugom kosom (a da nije Samson), u našem slučaju nadčoveku r’n’r-a, uglavnom je za prvu asocijaciju imao slcdeće elemente: samozaljubljenost u inslrumentalni govi - egzibicionizam, smrtnu ozbiljnost, neduhovitost, jednodimenzionalnost, nadmenost, monotonost, zadrtost kao kolektivnu crtu jednog pravca... i Bog zna gta jog ne. Da je prototip prosečnog metalca, bilo stvaraoca, bilo fana, u istorijskom predanju ovog specifičnog muzičkog pravca doživeo metamorfozu i koliko-toliko demantovao gorespomenute karakterne osobine dinosauruskog metalca, potvrdiće američki novi talas HM-a (smemo li ga nazvati takvim?), i jedni od predvodnika istog, glavni akteri ove priče; Metallica. Ključni čovek ovog projekta, američki Danac Lars Ulrich je svoju muzičku karijeru započeo na neuobičajen način, kao vođa lokalnog kalifornijskog fan kluba jednog od najvećih živih rock’n’roll bandova Motorhead (nikada mi neće biti jasno zagto ih stalno trpaju u HM, kad to nisu), iako je za sobom imao bezbroj malih i nebitnih postava u kojima je svirao bubnjeve. U jednoj od svojih poseta L.A.-U, tačnije 1981., upoznaje skatepunkera James Hetfielda sa kojim počinje neformalno da sarađuje, svirajući nelto između tada aktuelne britanske struje novog metala (Judas Priest, Saxon, Iron Maiden, UF0...) i američke verzije istog (Van Halen, pa i Ted Nugent). Stalno lutanje po svetu navodi Larsa u Englesku gde se upoznaje sa grupama Diamond Head i Mercyful Fate, nakon čega definitivno odlučuje da se preseli u Ameriku i započne da se ozbiljno bavi muzikom. Tada i počinje priča o Metallic!, tačnije njenoj ranoj mladosti. Pored Larsa na bubnjevima i Jamesa na basu, priključuje im se i gitarista Loyd Grant koji će svirati sa njima na živim nastupima, da bi početkom 1982. svoje mesto ustupio Daveu Mustainu (otigao pre snimanja prvog albuma da bi osnovao Megadeath). Prvi demo "No Life Till Leather" dolazi slučajno do gaka menadžera dobrostojećih Deff Lepparda i Dokkena i to

34