Ritam

PUT КА SRCU

Jedna od najčudmjih ploča na dugom putu kojim se Mi' ehelle Shocked zapufila odavno biće, kad se sve bude sobralo, njen netom objavljeni Arkansas Traveller (Mercury). Devojče koje je, jednom davno, svojim pratećim glasićem podržovolo muzički “cinema verite’ Jelio Biafre i Dead Ksnnedysa, soda snima ploče koje po svojim ciljevima ne zaostaju za nastojonjima punka da preispita i temeljno prodrmo poredak sfvari, ali služeći se aufentičnim folkom. Moda veza skoro bode od, tek je ova ženo iz Teksasa dovelo u pravolinijsku vezu iskreno nosfojanje Woodie Guthriea da uz akustičnu gitaru progovori o ličnim sudbinoma iz donjih slojeva društva i siičnu (antikorporacijsku) poziciju iz koje je govorila vedna američkih punkera, ponekad politizujud svoj angažmon, ponekad ne, baš kao i Guthrie. Michelle Shocked je od svoje pojave 1 986. do danas snimila tri toliko različita albuma (Texas Campfire Songs, Short, Sharp, Shocked, Captain Swing) da joj bar niko ne može poreći umešnost u baratanju razlidtim stiiovima, tako da je dnjenica da je za Arkansas Traveller izabrala ortodoksni, savršeno snimljeni folk, bila iskazivanje jednog stava, samo po sebi. Prijateljsko društvance koje se menja od pesme do pesme - u raznim studijima, po raznim gradovima i u raznim vremenima - jedan je manji tom enciklopedije foika, bluesa i rocka - od Alberta Leeja i Taj Mahala (blues) preko Normana Blakea, Dollar Bill Johnstona (Michellinoa oca) i The

Red Clay Ramblersa (folk) do Levona Helma, Hothouse Flowersa, Don Wasa i Uncle Tupelo (rock), svi okupljeni na putovanju koje bi trebalo da nam razotkrije neku vrstu pozadine popularne muzike kakvu nam prikazuje televizijo. Doduše, ideja - vodilja po kojoj je tradicija minstrela i njihovog nastupanja pod crnom maskom negde u korenu pop muzike, muzike koja se odavno odvojila od svoje prove, zabavne uloge, danas verovotno malo koga zanima. Ali ideja da se na foj osnovi pop, koo pučka zabava, vrati svojoj pravoj sustini, subverzivniji je po—duhvat nego što to u prvi mah izgleda. Sa nekoliko neverovatnih folk-pop komada i dosta fradicionalističke svirke, Michelle ovde povezuje |edan svet zvukova i priča koji nikad na ovaj način i kondenzovano nije prikazan, Sva je prilika da su ovakve, napola arheološke ploče, koje sa talentom i Ijubavlju v umetnika istražuju korene onoga što se danas def šava, danas vid poslednjeg utočišta za musicu americanu. Cak i kao takva, nova pioča Michelle Shocked za tamošnjeg slušaoca puno je izazovnije etno-pop delo nego, recimo, Paul Simonova i s David Byrneova učestala šarmiranja prostate tuJ đim blagom (na šta se sve vise svode njihove pozajmice iz afričke i brazilske muzike). Come & s t®ng Way, pesma u kojoj je plaćeni übica jedan od glavnih junaka, vojnička - povratnička Shaking Hands, muzička šalo Woodie's Rag ili nežno irskovanje Over The Waterfall, kao i obično, nouk su da svaka kuća imo pesmu koja odgovoro tim zidovima, samo ie se treba setifi. Doduše drugo je pitanje da li Amerikanci znaju gde im je kuća, ali svako ima svoj zatvor, a Michelle je zatvorena na sred puta ka srcu Amerike.

Dragan Ambrozić

Ljudski Dodir u Gradu Greha

Kao da su se svi talozi sentimentalnog country - hard - rocka, posle dvadesetak godina i iskustva američkog punka, natrpali u jednu malu grupu iz geografskog središta S.A.D. (Belleville, Ilinois, pokraj St. Louisa) - Uncle Tupelo su na svom drugom albumu Still Feel Gone (Rockwell, 1992.) ostvarili težnju da sviraju kao sto je Gram Parsons predvideo da bi punk trebao da zvuči (vidi: "Neobjavljeni zapisi Žikice Simića", tom I, 1969.). Otkako su proglašeni za "najbolji band bez ugovora" 1989. po izboru CMJ (College Music Journal), novine koja prati zbivanja oko mreže koledž radio stanica (pre njih Nirvana je nosila ovu titulu 1988.), UT su svoje romantično putovanje kroz ovu struju rocka zapoceli albumom koji je utemeljio njihov status (No Depression , Rockwell, 1990,), nastavili singlom I Got Drunk, sa obradom Parsonsove Sin City, da bi posle dosla sviranja svuda okolo, kao neki trubaduri izgubljeni u procepu između prošlosti i budućnosti rock muzike, danas napravili defrnitivnu verziju svoje uvek isle price o otpadnicima iz malih gradova. Njihova demonična podeIjenost na stranu koja greši u životu i stranu koja traži svoj

spas nimato neće bid popularna, a ipak je u sklopu celog trenđa vraćanja duše rock’n’rollu, ovakva grupa bila vise nego potrebna. Cim se zasitite Black Crowes i Guns N’ Roses. Tradicionalisdčki sastavi kao što su ovi novi - Uncle Tupelo - ili oni stariji kojima afirmacija možda tek predstoji - Leaving Trains i Screaming Trees - ustvari su odrastali na onakvoj rock muzici kakvom su je ljudi osećali početkom sedamdesetih - teško obrvanoj sumnjama i kontradikcijama proistekiim iz jednog generacijskog konflikta sa svetom - koji je prerastao u konflikt sa sobom. Rock’n’roll ovog tria predvođenog još jednim od onih pevača ogorčenog glasa - Jay Farrarom - otkriva se kao lekovit koktel priča o mraku i svetlu, savesd i beščašću, istovremeno Human Touch (ljudski dodir) i Sin City (grad greha). Рге nego što se ponovo zagubi ц marketinškim strategijama, rock muzika će morati da doživi još jednu moralnu kataklizmu. Uncle Tupelo su tu samo da potsete kakva bi ona morala da bude.

Dragon Ambrozić

9