RTV Teorija i praksa

lija Slani

NOVI VID SOCIJALIZACIJE

Savremeni svet više ne bi mogao da se zamisli bez televizije, jet je ona postala sastavni deo ambijenta u коте živimo. Kao sto se električna energija distribuirà danas u svako naselje, u svaku kuéu, tako i -televizija »distribuirà« u te iste kuće najvažnije događaje, odnosno, mnoštvo emisija informativnog, zabavnog i obrazovnog sadržaja. Popularni »mali ekran« izrastao je, vise пета samnje, u najsnažnije moderno sredstvo masovne komunikacije pa nije neprirodno što se upravo о njemu sve vise govori, polemiše i razmišlja. Kraj price o »elektronskom USAMLJENIKU« U poslednjih đvadeset godina cesto su se čule primeđbe da su »eksplozija komunikacija« i, naročito, otkriće televizijske slike bacili čoveka, pojedinca, na ostrvo usamljenosti (u sobu pred mali ekran) smanjivši njegove realne, neposredne, dodire sa drugim Ijudima. Tvrdl se da je savremeni čovek postao пека vrsta »elektronskog usamljenika«. Šta vise pojedini autori koji zastupaju ove teze upinju se da dokažu kako je tom današnjem čoveku »zatvorenom u sobu pored TV-prijemnika« sve dosadnije, kako je, nezainteresovan za društvena zbivanja i ljude око sebe, ostao bez svoje sopstvene individualnosti. Najzad, oni izražavaju sumnju u vrednost iskustva koje se stiče preko televizije, jer ta iskustva nisu stvarna, već samo prividna, pa zato i ne mogu zameniti neposredno saznavanje stvarnog, živog svela kao što ne mogu nadoknaditi ni neposredni kontakt sa drugim Ijudima. Ali da li

je to bas bilo sasvim tako? PokuSajmo da čujemo pasionirane televizijske gledaoce. Oslušnimo šta oni kažu? » Draga televizijo«, »Već vise pula sam ht eia da vam se javim, ali mi uvek neki drugi posao pokvari nameru. Oprostite što želim da vam se malo predstavim, a to je zbog toga da Ы ste nioje, eventualne, kritike mogli lakše da stivatile i da ih ne uzmete suviše к srcu. Nedavno sani kupila televizor i, naravno, tako sani upoznala mnoge od vas. Moroni priznati da ste mi svi, koliko sam vas god ridala na ekranu, veoma dragi...« Ovako, na primer, počinje jedno od hiljadu pisama koja svakodnevno stižu na ađresu »televizije«. Bez ozbira traže li oni što ih pišu kontakt sa »televizijom« ili određenim ličnostima sa malog ekrana, njihove poruke nedvosmisleno ukazuju na veoma prisan, gotovo familijaran, odnos gledalaca prema televiziji i Ijudima koji u njoj rade. To govori da je ona veoma uspešna u stvaranju iluzije neposrednog kontakta i da određenom broju Ijudi nadoknađuje realna poznanstva, »proširuje krug prijatelja«. Međutim, ako je iluzija neposrednog kontakta pri »sklapanju poznanstva« putem televizije sasvim izvesna, prilikom direktnogtelevizijskog prenosa određenih događaja osećanje »neposrednosti« je, bez sumnje, potpuno. Događaji koji se prenose putem televizijske slike postaju za one koji ih primaju neka vrsta »prenete realnosti«, prema kojoj se odnose, iskijučivo, kao prema događaju коте se »stvarno prisustvovalo«. Тако (televizijski) prenet događaj postaje prizor što se odvija »tu, pred naSim očima«, pa пета razloga da se

138