RTV Teorija i praksa

Jer imam baš obrnut utisak. Dogodilo se da su iznikli junaci koji imponuju i današnjoj omladini, uopšte našem savremenom gledaocu. Ako je TIHI oličenje našeg heroja sa pravim ljudskim vrednostima, PRLE je njegova dopuna, on je, opet, bio simpatični junak sa dosta mana, ali sa vrlinama koje u pravom trenutku dolaze do punog izražaja . . . Mislim, u seriji postoji citava jedna galerija likova. Radnik-kelner Paja ostao je u sećanju iako je nestao već posle prve poiovine serije . . . Uostalom, ja ne bih hteo da odgovaram kritičarima, bolje da sada razmotrimo fenomen »Otpisanih«. M. J.: Sam naslov govori da su junaci ove serije već unapred otpisani. Stizala su pisma gledalaca sa pitanjem: »Zar ce reditelj imati srea da ih sve otpiše? Da bar neko ostane . ..« A. Đ. : Mislim, posle prilično srećnog ishoda za glavne junake, to je dokumenat о strepnji i vezanosti publike za njih, što je pozitivan proizvod jedne serije. To je dobar znak. Čim publika u svim slojevima reaguje tako emotivno, znači, da smo nešto pogodili! M. J.: »Otpisani« su, čini mi se, iskustvo na koje bi trebalo da ukažemo. U diskusiji о nedostacima u nekim emisijama mi se najčešće pravdamo nedovoljnim uslovima za rad, nedostatkom vremena da ih ležerno uradimo. Zatim, Ijudi koji rade u našim televizijama u veoma su nepovoljnoj poziciji, u odnosu na strane kreatore. Jer pri kupovini strane serije imamo triplu selekciju (prvu selekciju prave prodavci, pa bira urednik koji kupuje emisije,, pa se kod nas opet pravi selekcija). Prema tome, takav izbor inostranih emisija konkuriše našoj takozvanoj tekućoj proizvodnji. Da li je i serija »Otpisani« bila :z tekuće proizvodnje?

A. Đ.: Ona je, u stvari, to postala, ali ipak dosta je filiera bilo. Naime, srećna je okolnost što je u tehnološkom procesu kođ nas prvi put primenjeno takozvano timsko stvaranje scenarija. lako je Dragan Markovié bio jedan od glavnih nosilaca, mislim da su dosta učinili i Siniša Pavić, i Vuk Krnjevié i Ljuba Radičević, a i ja, svakako. Urednici su uticali na definitivnu verziju tog scenarija, te je već u toj fazi dobio jasan oblik. Mi smo veoma teško porađali seriju koja, u našim televizijskim uslovima, nije imala ni tradiciju, ni nekakva prihvatljiva resenja. To je bila naša prva akciona serija. Ja do tada nisam snimio ni jedan kadar sa pucanjem i sa pirotehniëkim scenama. To je bilo za mene nešto potpuno novo. M. J.: Jedan od kritičara je rekao da se u filmu izvrsno pucalo. Nikada nije bilo dileme ko puca i gde se ko nalazi. Znači, bilo je cisto, jasno, profesionalno. A, Đ. : Danas posle takvog iskustva, posle jednog pravog vatrenog krštenja, пеке bih stvari mogao mnogo bolje da rešim. Ali mi moramo stalno da učimo. Čak i nasi filmovi, sem onih časnih izuzetaka, još pate od lošeg ritma, od neubedljivih akcionih scena. A možete misliti kako je izgledalo kada smo mi kao televizija morali to prvi put da tesavamo. Medutìm, moram da naglasim: ako to treba da bude neka pouka ili neko iskustvo za one mlađe koji dolaze, strašno je važan izbor Ijudi koje uzimate u ekipu. Mi smo imali srećnu okolnost što je to bio tim saradnika sa kojima sam radio drame, mužičke emisije. Imali smo jedan zajednički način gledanja na posao, jednu već uiguanu profesionalnost sto mi je veoma mnogo pomoglo. Osam meseci je trebalo snimati svakog đana, naročito noéu, i to od žarkog leta pa do duboke

144