RTV Teorija i praksa

profesionalaca KOS. Domaci novinari i Ijudstvo zvaničnih službi za informacije moraju da imaju bar dementarne kontraobaveštajne kvalifikacije. Za to je potreban sistematski pripremni rad. U ovom pogledu ne možemo konkretnije da navodimo primere dobre i lose spremnosti pojedinih zaraćenih država Bliskog istoka, jer je nemoguće proventi utiske. Od ogromne je važnosti broj i politička spremnost Ijudi koji dobro znaju strane jezike. Za radio-programe su neophodni jaki timovi novinara i spikera, koji odbčno govore jezik neprijatelja. Bez toga nema uverljivog delovanja u tome pravcu, a ni prema ostaloj javnosti. Ko je u stanju da proizvede i ponudi više sadržajnih i zanimljivih informacija, konkretnih podataka, imena i brojki о makar nebitnim aspektima bitke, ко brže i potpunije nudi odgovore na pitanja koja i neočekivano iskrsavaju, ко bolje brani sve gladniju i razgranatiju propagandnu mašineriju sveta zainteresovanog za datu borbu taj slaže uspehe u propagandnom ratu, nanoseći poraze neprijatelju svakim svojim rezultatom a nudeći mu kao revanš svaki svoj propust. Cenzura je pokazala više mana nego prednosti. Ako u zaraćenoj zemlji ostaju mnoge inostrane ambasade i druga predstavništva sa sopstvenim radio-predajnicima i šiframa, sve vece novinske agencije i redakcije uspevaju da mimoiđu zvaničnu cenzuru, koja po pravilu antagonizira »sedmu silu«, otvara jedan novi i neefikasni interni »hladni rat«, praveći cesto i od naklonjenih novinara ogorčene cinike i maliciozne posmatrače. Neophodne su »elegantnije« mere kontrole stranih novinara, njihovo »pokrivanje« od strane neprofesionalnih domaćih patriotskih kontraobaveštajnih saradnika, obezbeđivanje pune nedostupnosti stvarnih vojnih tajni, serviranje dovoljne količine regularne, a novinarski valjane izveštajske grade, itd. To se sve u nekim zemijama Bliskog istoka nedovoljno radilo, da bi se u liku nedovoljno spretnog anonimnog vojnog cenzora postavila losa brana iznošenju tajnih ill nepovoljnih podataka i zapažanja. Majstori jezičkih finesa, uigrani u »ezopovštinu« svojih redakcija, sa kojima se razumeju i pomoću najmanjeg jezičkog miga, a oslonjeni na svoje ili prijateljske ambasade i njihove službe i veze, svi iole umešni strani dopisnici preskaču te cenzorske barijere na Bliskom istoku bez suštinskih teškoća, a sa zluradim osećanjem zadovoljstva koje ima intelektualno nadmoćni partner, nadigravajući nestručnu birokratsku samoobmanu. Osim toga, sva grada koja ide u svet sa pečatom takve cenzure apriori gubi

54