RTV Teorija i praksa

Aleksandar I. Spasić

OSNOVA ZA ISTRAŽIVANJE

dr Toma Đorđević, »Političko javno mnenje «

Nedavno se pojavila nova knjiga dr Tome Đorđevića, nastavak, dopuna i, unekoliko, zbir njegovih rarujih teorijskih razmatranja oblasti javnog mnenja. U tom smislu knjiga »Političko javno mnenje« (na 259 strana, u izdanju Radničkog univerziteta »Radivoj Ćirpanov«, Novi Sad, recenzenti dr Najđan Pašić i đr Miroslav Pečujlić) svakako jeste značajan doprinos jugoslovenskoj politikologiji, јег pruža prihvatljiv pojmovni okvir za omeđivanje i proučavanje jednog od najvažnijih društvenih, praktično-političkih, pa tako i politikoloških fenomena. Dr Đorđević najpre razgraničava javno mnenje od drugih srodnih društvenih pojava, i s dužnom pažnjom osvrće se na njegove socijalno i indiviđualno psihološke implikacije, da bi došao do svoje, usiovno sasvim usvojljive definicije javnog mnenja kao »oblika kolektivnog rasuđivanja političke javnosti o aktuelnim društvenim situacijama koje poprimaju vid problema bitnog za život i praksu socijalnih zajednica«. U potonjim poglavijima (od četvrtog do devetog) dr Đorđević razmatra pitanje objekta i subjekta javnog mnenja, istorijske aspekte javljanja i manifestovanja javnog mnenja u građanskom i socijalističkom društvu, procese formiranja i izražavanja javnog mnenja, i ulogu javnog mnenja u političkom procesu. Pri svem tom, knjiga dr Đorđevića nije pisana in vacuo. On svoja polazišta nalazi u stavovima mnogobrojnih inostranih autora, marksističkih i drugih, zapadnih i istočnih, ali toj bogatoj literaturi uvek prilazi kritički, s naučnom uzdržanošću i pažnjom. Kad govori o sudbini javnog mnenja u razvoju socijalističkog

društva, on se ponajpre koiisti našom vlastitom najnovijom istorijom. Tako smo, čini se, dobili i ponajbolje stranice knjige; one delove gde se, kroz kritičku analizu stavova nekog stranog pisca ili kroz polemiku s njim raspravlja o pojedinim užim pitanjima koja su u neposrednoj vezi s javnim mnenjem analiza odnosa vrednosti i javnog mnenja, razmatranje pojma političkog stava pojedinca, razmatranje pojma i delovanja propagande, itđ. Međutim, u vezi s tim kritičkim pristupanjem stranim autorima jeste i razlog za najozbiljniju zamerku đelu dr Đorđevića. Istorijsko-teorijsko razmatranje javnog mnenja i njegovih ispoljavanja u svetu nije, s obzirom na istančanost i razinu ispitivanja, usklađeno s razmatranjem iste pojave kod nas, pa čitalac ostaje nezadovoljan ponuđenim kvalifikacijama revolucionarne i samoupravne političke javnosti, i njihovih osobenosti u ođnosu prema ranijim oblicima ispoljavanja političke svesti. Otud se čini da određenja javnosti samoupravnog socijalizma (str. 151—8) više predstavljaju oblike priželjkivanja i planskih projekcija negoli ishođe analize njenih začetnih ovaploćenja u praksi. Snagu toga utiska još više uvećava nastojanje samog pisca na praktično-političkom značaju javnog mnenja, veoma prisutno u prethodnim, opštijim delovima knjige. Izvesno preterivanje u težnji za teorijskom opštošću drugi je razlog delimičnog razočaravanja čitaoca. Mada nema sumnje da našoj nauci nije na odmet još više zrelih uopštavanja teorijskog mišljenja, dr Đorđević bi, u ovom konkretnom slučaju, uverljivosti većine svojih zaključaka, definicija i predloga umnogome doprineo

[113