RTV Teorija i praksa

U ponedeljak, naše rasprave je gonio duh televizijskog spektra: kako učiniti radio konkurentnim? Da li to treba da bude? U utorak, naše rasprave bile su progonjene duhom pisane reči - na koji se način govorna informacija razlikuje od pisane? Da li postoje različite norme, razlike u formatima? U sredu, u nekim grupama taj zao duh su bili književnost i pozorište. Nalazim da je ovo malo obeshrabrujuće, jer svedoči o nedostatku poverenja u činjenicu da raditi u radiju i za radio predstavlja nešto što samo po sebi jeste sopstveni razlog postojanja. Cini mi se da vi patite od onoga što se u mojoj struci naziva „pomanjkanje statusa”... Mediji zajedno čine kolektivitet: oni utiču jedni na druge; imaju zajednički jezik, razmenjuju Ijude koji sa njima rade, i njima upravljaju mnoga zajednička pravna ograničenja.

MEDIJI I DRUGE FORME KOMUNICIRANJA Bilo da posmatramo medije pojedinačno ili kolektivno, važno je imati na umu da mediji nišu jedini izvor komunikacije. U mnogim diskusijama mi je zasmetala pretpostavka po kojoj, ako Ijudi ne slušaju radio ili ne čitaju novine ili ne gledaju emisije vesti na televiziji, onda oni nisu informisani. Počinjem da shvatam da ste zaraženi profesionalnom bolešču jer želite da uvfek i sve više i više doprete do što večeg broja Ijudi, dok je sam proces objavljivanja vesti složen proces koji se odvija u raznim pravcima - napred, nazad - kroz različita društvena tkiva. Ono što ću ja konačno poverovati o svetu oko sebe možda je mnogo više povezano sa mojim kolegama, mojim susedima, mojim prijateljima, nego što će biti povezano sa sredstvima javnog komuniciranja. Ono što mediji čine jeste da oni stvaraju jedan dnevni red. Šta ćemo izabrati od tog dnevnog reda, kako ćemo ga koristiti, kako če on biti filtriran kroz naše grupne veze i naklonosti, sve je to izvan kontrole medija. I neka je bogu hvala za takvo stanje. To znači da je tkivo našeg društva još uvek netaknuto, da nismo postali masovno društvo izolovanih, atomiziranih, praznih ličnosti o kojima su toliko društveni kritičari govorili četrdesetih godina ovog veka, i o kojima još uvek Markuze (Marcuse) i drugi pričaju.

38