RTV Teorija i praksa

kriminalistički film, slušao razgovore gledalaca i osvedočio se da je sadržaj pogrešno protumačen, to jest uopšte ne onako kako je to reditelj želeo. Sto se tiče televizijskih emisija, dovoljno je podsetiti па mnogobrojne ankete o tom sredstvu komunikacije koje su pokazale da široke narođne raase često nisu shvatile čitave delove programa. Šta sve to znači? To znači da postoji težnja - kojoj često ide u prilog slučaj ili ravnodušnost - da se krivotvori smisao poruke iz nekih, najčešče političkih razloga (konferencije za štampu sa političarima najčešče jasno pokazuju da postoji namera zaobilaženja činjenica, svejedno da li u dobre Ш u rđave svrhe, ali u svakom slučaju po tačno određenom „ceremonijalu” koji se danas već odomačio). NAMERNA NERAZUMLJIVOST MASS MEDIA Ako je neodređenost, kako sam pokušao da objasnim, činjenica do koje se često dolazi i nesvesno, nažalost stiče se utisak da postoje i namerne nerazumljivosti koje se katkad mogu smatrati rđavom navikom mnogih novinara, kritičara. Ta nerazumljivost je često posledica neprečiščenih pojmova ili upravo potpunog nepoznavanja predraeta o kome se raspravlja, Osim toga - a to je jedna naša italijanska specifičnost - naš svet pati od urođene hermetičnosti izražavanja, kojoj možda pogoduje građenje pompeznih, sintaksički složenih rečeničnih sklopova koje ne susrečemo u ostalim savremenim jezicima (pa ni u nemačkom, koji je u prošlosti ipak bio naš filozofski i lingvistički „uzor”). Dok su Nemci, Francuzi (đa ne govorimo Englezi, pa čak i Španci, Rusi) uložili napor da osavremene jezik i izraz što bi se moglo nazvati sintaksičko-semantičkom „anglicizacijom”, u italijanskom jeziku je zadržana složena frazeologija, puna

umetnutih rečenica, visokoparnih izraza. Semantička nerazumljivost o kojoj smo govorili povodom uobičajenih, radio-televizijskih i novinskih izveštaja (a naročito povodom mnogih prikaza iz oblasti umetnosti, književnosti, ekonomije) dopire čak do onog drugog širokog sektora masovne komunikacije koja se sastoji od reklama i oglasa, to jest od publiciteta u njegovim različitim oblicima: vizuelnom, verbalnora i mešovitom obiiku koji se sastoji od elemenata prvog i drugog, Više puta je primećeno da se u reklamama i oglasima koriste retorični izrazi (metafore, metonimije, litotame pa i čisto verbalne ili vizuelno-verbalne, predstavljaju jezgro mnogih savremenih reklama i oglasa). I bilo bi logično da se ovim retoričnim oblicima iskaza mass media koriste da bi korisnik bolje prihvatio poruku i da bi mu ona bila jasnija. Međutim, najčudnije je to da je korisniku ta poruka postala mnogo jasnija upravo zbog nejasnosti iskaza. Ta nejasnost, nehotična ili hotimična, najčešće je samo ishod jednog našeg posebnog, nezdravog načina komuniciranja na svim nivoima, pa i na onom veoma raširenom i „funkcionalnom”, a to je jezik reklame i oglasa koji je jedan od najvažnijih sredstava izražavanja mass media. DVOSMISLENOST ODNOSA IZMEĐU STVARNOSTI I FIKCIJE Više puta sam naglasio koliko je opasna dvosmislenost u emitovanju (naročito preko televizije) materijala uzetog iz stvarnosti ili „fictional”, ali koji nije kao takav dobro definisan, To bi trebalo da nam je svima jasno. Pa ipak, nema mnogo znakova da je nekoga to zaista uzbudilo i da su preduzete neke mere predostrožnosti kako bi se te đvosmislice izbegle. Objasniću: često gledamo emisije bez ikakvih objašnjenja o istinitosti i prividu onoga što se odigrava ili će se odigrati na ekranu, objašnjenja koja bi

189