RTV Teorija i praksa

Tomislav Gavrič

DISTINKTIVNI KARAKTER RADIO-UMETNOSTI

1 Le Duc, Au гоуаите du son et de l’immage, Paris 1965.

2 Copeau J., Pour une esthetique de la radio, „Cahiers d’Etudes de Radio-Tčlčvision”, 9/10, 1956.

3 Souriau E., Univers radiophonigue et esthetigue comparee, „Cahiers d'Etudes de Radio-tčlčvision”, 1,1954.

* Criel G., La radiophonie et l’univers sonore, „Cahiers d’Etudes de Radio-Tčlčvision”, 6,1956.

130J

Mnogo je kontroverzi izrečeno u pokušaju da se odgovori na pitanja da li je radio umetnost sui generis ili nije. Le Dik (Le Duc) 1 je 1965. tvrdio da „originalna radiofonijska umetnost” još ne postoji. Tri decenije pre njega slično mišljenje izneo je i francuski reformator pozorišne umetnosti Žak Kopo (Jacques Copeau) 2 ističuči da radio nije „umetnost po sebi”. Mnogi, međutim, misle drukčije, kao francuski estetičari E.Surio (E.Souriau) 3 , G.Kril (G. Criel) 4 i M.Skrjabin (M.Scriabine) 5 . Surio cum suis zaključuje da radiofonijska umetnost u principu ima distinktivan karakter, jer njen materijai uključuje čitav svet zvukova. Treba naglasiti da je u ovom smislu radiofonija samo praktično i istorijsko polazište. Suštinski, polazna tačka je elektroakustičko predstavljanje; ono za čim radio ima potrebu jesu snimanje zvuka i gramofonske ploče (ili zvuk snimljen na magnetofon). Navedeni autori se, u isto vreme, suočavaju sa nekoliko problema: a) mogu li elektroakustička predstavljanja da imaju distinktivan karakter? b) mogu li ona imati umetničku vrednost? c) ako imaju, može li onda ova vrednost potpuno ili delimično da zavisi od distinktivnog karaktera elektro-akustičkog predstavljanja? Ni Le Dik niti Žak Kopo ne ooriču da elektroakustičko predstavljanje ima više ili