RTV Teorija i praksa

tog razloga, oni koji razgrađuju lažne mitove veropoklonstva najteže uklanjaju skramu oko „svete”, umetničke komimikacije koju bi navodno trebalo „ро sebi” da sadrži svako pračenje medija (pri čemu umetničko postaje zadovoljstvo, a forma ргеко koje dopire to umetničkd - izvor uživanja): uveriti Ijude da novi medij ne čini nažao ni več postoječim medijima, ni umetnosti a ni svakodnevici, trpeljiv je posao vičan samo onim najvitalnijim zagovornicima „stilizovane” stvarnosti, i ove nasušne, životne. To što se podesilo da citirani tekst Esada Čimiča bude na neki način uvod u televizijske filozofeme za dan 4JCI 1978, učinilo je da se emisija TV esej doživi u prvom redu kao upitnik za proveru sopstvenih razmišljanja o televiziji. U tome ima dobra po tekst Usamljenik pred TV ekranom pa ga je strasni televizijski gledalac protumačio kao svojevrstan spot koji reklamira razmišljanje jednog samotnika (bio proizvođač te reklame, sociolog, filozof ili naprosto usamljena komšinica). Tako, fenomenolozi, a stalni televizijski gledaoci, po čitanom tekstu i gledanoj emisiji očas su se prisetili Huserlovih razmatranja na temu slika-predmet koje ima za stanovište da slika-predmet prethodi slici kao umetničkom delu i da se primalac „intencionalno” okreče od slike-predmeta ka nečem drugom, odnosno, ka slici - umetničkom delu. Dok u Čimićevom objašnjenju doživljavanja televizijske slike dolazi do nasilnog rascepa slike koja jeste i slike koja bi mogla da bude, u TV eseju se upravo taj rascep razmatra, dovodi u sumnju. Spot o razmišljanju jednog samotnika u fenomenolcga je ušao u okvir „Sveznanja svakodnevice” u kojoj i TV esej ima ono dejstvo „које očekujemo mi sami pred televizijskim ekranom”.

162