RTV Teorija i praksa

400.000 stanovnika, a 1871. Berlin je postao prestonica ujedinjenog Nemačkog rajha... Dalje se ređaju informacije o knezovima, kraljevima i carevima, o vilhelmovsMm i pruskim tradicijama; pominje se i Berlinski kongres, i prusM apsolutizam, i Sveto rimsko carstvo, kao i povremene okupacije: austrijske, ruske i francuske. Übrzo posle prvog svetskog rata Berlin je sa preko 4 miliona stanovnika postao drugi grad u Evropi. Bilo je to vreme ekonomskog „buma”, „kosmopolitskog duha”, kulturnog i intelektualnog uticaja, pet zlatnih godina u razvoju kulture (1924-1925). A onda dolaze Hitler, Gering i Gebels; Berlin ulazi u „najmračniji period svoje istorije”. Novi upravljači se oglašavaju sledbenicima „pruske berlinske tradicije”, ali „uskoro postaje jasno da je reč o modernom totalitarizmu”. Prvog septembra 1939. Hitler je počeo drugi svetsM rat Sledeća etapa opisana je u bedekeru kao berlinsM hod po mukama. Posle pada Staljingrada Gebels je u berlinskoj Palati sportova objavio „svoj totalni rat”. Prvog marta 1943, kada je grad bombardovan iz vazduha i kada su čitave ulice sravnjene sa zemljom, Berlinci su mogli da se uvere šte znači „totalni rat” kada ga primeni „druga strana”. U svoju najnoviju, poratnu fazu, Berlin je ušao sa 75 miliona kubnih metara građevinsMh ruševina. U ovom delu bedekerske „hronike” slede uzbudljivi događaji, hladnoratovsM i drugi, poređani u koloni od nekoliko stotina datuma: sovjetske trupe stigle u Berlin, Hitler izvršio samoubistvo, Žukov dozvoiio osnivanje „antifašističMh partija , Berlin podeljen na četiri zone, proglašena jedna pa druga nemačka država, počela izgradnja berlinskog zida; u posetu Zapadnom Berlinu dolaze: Robert Kenedi, Džonson, Džon Kenedi, Nikson, Adenauer, kraljica Elizabeta, iransM šah; odigrana fudbalska utakmica sa Cileom (1:0); svečano otvorena nova opera, filharmonija, Evropa centar... Sustižu se berlinska vremena i zbivanja; kako se „smešno, pusto vreme / pruža pre i posle”, a „vreme sadašnje i vreme prošlo/ su oba možda prisutna u vremenu budućem”. Kao da i ovi Eliotovi stihovi, mada saznajno neoriginalni, sasvim lepo pristaju uz bedekersko-berlinsku „raetafiziku”, uz njene intencionalne asocijacije i redukcije, uz zadršku bivšeg i otimanje budućeg. Ukršteno iskustvo se pokrštava i prevladava, bekstva i prisustva se smenjuju, iako ne baš nekom matematičkom pravilnošću. Da li su stvarno današnji berlinsM putevi uslovljeni jučerašnjim, da li su sutrašnji određeni današnjim? Ili je, možda, vreme „iskočilo iz zlgoba”? Verovatno je festivalska „futura” slabašan odgovor, ako je uopšte odgovor, na pitanje o berlinskom sutra.

30