RTV Teorija i praksa

nosi dete, sa strahopoštovanjem. Lagano je stavi na astai, a Kostja Baračkov žurno i bez mnogo poštovanja otkopča dve reze. Tek kad odskoči poklopac i kad se pred pogledom ukaza sjajna, velika i prelepa violina, on za trenutak zastade; pogleda je s poštovanjem, a na njegovom ružnom rošavom licu pojavi se širok, iep osmeh, kao da ga je ošinuo južni vetar. Oči, te njegove sitne ciganske oči, utisnute u procepe mongolskih jagodica, ođjednom se raširiše, postadoše krupne. Bio je sav napet. Ličio mi je na mačka koji skriven iza bunara vreba vrapca. Ali, njegovo se ponašanje izmeni. Postade blag. Ruke mu više nisu biie nervozne, već posiušne i kao u himrga spretne, precizne. Dograbi violinu pravo za vrat Zna majstor gde treba uhvatiti. Kao lovac koji ume da zauzme pravu čeku. Kao riboiovac koji zna gde su šarani, gde smuđevi, a gde somovi. Onda je opet spusti nežno u kutiju, potraži kaiafonijum i dobro namasti gudalo. Otac, mati i ja uzdržana daha posmatramo tu radnju, kao da tog trenutka počinje igra za naš buduči život Kostja Baračkov ponovo dohvati violinu. Više je nije držao onako nežno. On je Ciganin koji je ukrotio mnoge divlje konje i projahao bez sedla pored gomile koja, uzđrhtalo i razdragano, pljeska pobediocu pošto je opasnost prošla. Prevuče gudalom. Štimuje. Jednu po jednu žicu. I taman da zasvira, kad moj otac, koji je sve u životu pokvario, koji n; Vt >d ne sačeka kraj nečije priče, več mora da zapita pripovedača, istrčavajuči, da se nije možda desilo tako i tako, prekide Kostju: - Ej, čekaj! Daj rakiju! Svaka svirka njemu je vezana za rakiju. Gurnu svirača da sedne. Svirač se zabatrga i jedva uspe da se spusti na stolicu pored mog kreveta. Omirišem ga. Ne smrdi. Majka unese satljik s rakijom. Nategoše. Otac povika; - Za srečna početka! Ciganin ustade. Isturi desnu nogu i zasvira.

50