RTV Teorija i praksa

ukoliko je ostvarena potpuna adaptiranost ideja metaforičko-simboličkim, odnosno semantičko-ekspresivnim formama kojima se umetnički ovapločuju i estetički (apstraktno) eksponiraju. Jer, ukoliko bismo naglašavali jedino iskustveno-doslovnu determinisanost estetičkih poruka - ideja eksponiranih njihovim posredstvom, ostali bismo na tvrdnji da su i obične faktografsko-informativne strukture umetnička dela; a to nije tako. Poznato je, naime, da je poruka čisto faktografski predodređena samo u terminima pojedinih jezičkih formacija (pa makar to bili i jezici umetničkih žanrova) obrazovana doslovno-značenjska reprodukcija realne stvamosti; a radi se o tome da ova na nivou metaforičko-simboličke distance u sebi samoj nadraste i udvoji umetnički transponovanu realnost; implikacije toga čina su onda višestrake i značajne; kao prvo odmah se s tim u vezi otvara problem diferencijacije istina - logičko-intelektualne i umetničke. I opet se, normalno, vraćamo na tezu o razlikama među istinama izraženim jednom diskurzivnim, a drugi put metaforičko-simboličkim sredstvima saopštavanja ideja uopšte, Istina estetičkih poruka Napred smo dodirnuli pitanje istine posredovane estetičkim porukama u ovom slučaju. I pre nego što u analizi krenemo dalje valja naglasiti da je reč o veoma složenom problemu; jer dok »propozicijsku istinu«, logički pojmljeno i diskurzivnim jezikom saopšteno saznanje nije teško a priori pojmiti, dekodirati, dotle je mnogo teže svakako, shvatiti metaforički sugeriranu, umetničku istinu. Ako bismo krajnje oštro uprostili odnos između istine posredovane semantičkim porukama i tzv. umetničke istine simbolički posredovane estetičkim porukama, onda bismo registrovali dva različita tipa saznanja; razlučili bismo, dakle, dva oblika spoznaje i to kako sa stanovišta njihovog porekla, tako i s obzirom na način kako su ta dva oblika poimanja stvarnosti simbolički posredovana u praksi Ijudske komunikacije. Jednom bi to bilo saznanje faktičkog toka zbivanja koje se pretežno ispoljava u materijalnim životnim činjenicama preko kojih su empirijski opažljivi i akteri i njihova ponašanja i odnosi u koje ovi međusobno stupaju u dodiru sa stvarnošću; drugi put bi to bilo saznanje koje se tiče iskustva, izvedenog iz afektivno-voljnog kompleksa koje često ostaje logički nepojmljivo i za one koji ga na svojoj koži doživljavaju, jer je ispod praga diskurzivne logike, tj. na »dubljoj razini uvida i stavova«.

164