RTV Teorija i praksa

Dnevnika”: čas suvo-činjenično a čas literarno-atmosferno. Parametri smisla se zamenjuju parametrima čistog opažaja, pa metaforu gradimo tamo „gde samo dokon ima vremena", a elipsu upotrebljavamo kad god pretpostavimo da bi malo ležernog opisa dobro došlo u „huci sve novijih i novijih događaja, kod nas, i u svetu”. Rečju, ne govori se u Dnevniku onako kako se ne govori izvan televizijske kuče: u Dnevniku se govori na način kakvim inače saobračamo ~u bilo koje doba godine več više godina, na svim našim ulicama”. HALO, NJUJORK: 9. novembar, I program, 19.35, Dnevnik. Posle informacije da je održana sednica u Ujedinjenim nacijama na kojoj se rešavalo pitanje Kampučije, najavljuje se ~da je tim povodom naš ambasador pri UN, Miljan Komatina, rekao...” Na rez vidimo sliku nešto zrnastije fakture i stoga karakteristično belkaste ivice likova i predmeta, a TV prizor pokazuje našeg ambasadora kako okrenut poluprofilom govori „nekom preko puta sebe”. I to tako da se oseča „rezan deo” jednog znatno dužeg kadra u kome je očigledno bilo ~u švenku” mesta i za njegovog sagovornika. To osečanje upadanja usred prizora potvrđuje se i time što na rez naš ambasador „odmah” odgovara i što, na isti način, kraj njegovog govora biva „sečen” pa izostaje prigodno, uobičajeno otpozdravljanje sagovornika. Iste večeri, pedesetak minuta kasnije, u 20.15, na istom programu, u emisiji Rekvijem za Kampučiju videćemo isti prizor kao ilustraciju iste informacije - u nešto izmenjenijoj obradi. Odmah treba reči da je ova spoljnopolitička emisija predstavila još jednom Nikolu Vitoroviča kao najtelevizičnijeg političkog komentatora beogradske televizije. lako ova konstatacija može delovati nebulozno (navika je da se o televizičnosti govori povodom voditeljstva zabavno-muzičkih emisija, emisija posvečenih kulturi ili sportu) no naša televizijska praksa dovela je svakog poklonika televizije do izbezumljenja televizijskim novinarima koji o politici govore i izgledaju tako da se čoveku stegne svaki mišič pri pomeni prideva „politički”, Naravno, mnogo razloga utiče da inače Ijudi prijatnog glasa i stasa iskazuju tako zapanjujuči koeficijent otuđenosti od predmeta o kome govore. Svakako da u tome ima mnogo od psihofiziološke nepripremljenosti za tako izuzetno kreativan posao kao što je tumačenje društveno-političkih događaja. Naime, jedan novinar može posedovati savrešeno znanje iz tekuće, domače političke prakse i dobru obaveštenot o političkim zbivanjima u svetu a da ipak ne bude „podoban”

210