RTV Teorija i praksa

Mihalj Virag,

pozorišni kritičar vanredni profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu

Uspešna, skoro klasična radio-drama u tragično-poetskom ostvarenju o fmskoj porodici, koja se po ledenom vetru spotiče po kamenju morske obale... o njenoj bednoj životnoj borbi, o nadi koja se pojavljuje iz beznadežnosti, u kojoj preživljavamo svet egzaltiranih želja, koji je, u stvari, rezultat dirljivog Ijudskog odnosa oca i ćerke. Otac, noseči na plečima teško breme svoje bede, prati kčerku Piju, koja skoro natčovečanskom snagom vuče za sobom oca u nadi da će pobeči na veliko putovanje barkom na ostrvo irealne sreče. Ova lepa i potresna misao pisca veoma efektno đolazi do izražaja u dramskom žanru realizovane radio-drame, u kojoj u večim dimenzijama osečamo rasplet i razgranatu unutrašnju snagu igre. Ne samo što čujemo i osečamo, nego i vidimo kako nas nosi sa sobom natkrivljavanje egzaltirane duše Pije, koja nadmašuje čak i orkan. Zbog toga je ovo dramsko ostvarenje dobro. Snaga doživljaja dugo ostaje u slušaocu. I sama režija je vrlo dobrim pristupom potpuno iskoristila mogućnost realističke, lirske radnje. Veoma dobre rezultate postiže realnim predočavanjem sredine. Siroka skala hučanja vetra, nađ kamenjera, snažnog talasanja mora, prikazivanje Ijudskih dela, pokreta, mučnog napredovanja, bogata skala tonaliteta - sve je to rezultat dobro shvaćenog i dobro obavljenog rediteljskog rada. Ulazeći u detaljniju analizu, mogli bismo istači ostvarenje očevog lika;

izgubljen u borbi za opstanak, £ak i u svom pijanstvu, u svojoj bespomoćnosti, on je čovek za žaljenje. Zatim se ređaju dinamični efekti scena na obali mora, traženje i pronalaženje Pije, beskonačna obečanja u vezi sa barkom, realistično, markantno predočavanje porodične tragedije, neverovatno dobro ocrtani Ijudski likovi - sve su to vrednosti dobro rešenih scena. Ipak, posle preslušavanja drame oseća se neka praznina zbog ponekad neverodostojnog ostvarenja glumice u ulozi Pije. U nekim scenama se oseča nedostatak potpunog poistovećenja sa likom, na primer, prilikom maštanja o barci, o željama, pri čemu snaga njene oduševljene vere ne može da sakrije slabosti unutrašnjeg žara. Izrazitu pesničku figuru Pije trebalo je izraziti sa više osećajnosti, pošto ona stalnom borbom svoje sanjalačke vere nadmašuje i gorke štimunge drame. A tu je i velika scena Pijinog razmišljanja, kada oca šalje po barku, a ona je u grozničavom iščekivanju velikog putovanja u svet svoje mašte. Ova scena se skoro potpuno stapa sa celom radnjom drame, a muzićka pozadina daje samo lep lirski štimung, ali ne diferencira u dovoljnoj raeri faze maštanja devojčice. I tako Pijino oduševljenje zbog postizanja krajnjeg cilja, zamišljenog putovanja barkom, nije mogla ni rediteljska zamisao, kao ni gluma u dovoljnoj meri izraziti. Bar ne u tolikoj raeri da bismo mogli poverovati Piji u tome da i nakon izgubljenih iluzija u njoj dalje živi nada, nastavlja se borba za ostvarenje tih iluzija.

1. Asko Martinheimo: OSTRVO NA VIDIKU

223