RTV Teorija i praksa

objektivno podložna bilo kakvom uticaju? ® Dalje, značajno je pitanje koliko se televizija dosledno ponaša u skladu sa svojom društvenom pozicijom, odnosno da li ona. i u kojoj meri teži da gledaoce učini objektom svoje moči i svog dejstva? • Pitanje koje moramo postaviti i nači odgovor jeste, da li postoji Jugoslovenska televizija? Da li sistem od osam nezavisnih televizijskih centara obezbeđuje zajedničku jugoslovensku informaciju, u širem smishi značenja? ® I, na kraju, koje su stvarne nove programske mogućnosti u našem zajedničkom cilju ka izvornom opštejugoslovenskom informacijom koju če uvereno kreirati radni čovek-samoupravljač? Kada se govori o društvenom položaju televizije treba poči od nekoliko centralnih odredišnih tačaka. Рге svega. vodeči računa o poreklu televizije, kao delu celokupnog sistema potrošnje i profita u razvoju građanskog društva, mi joj moramo odrediti cilj kod nas i danas. Izvodeči zaključak iz Rezolucije XI Kongresa SKJ, Muhameg Nuhič u svom radu konstantuje da je cilj televizije, kao i ostalih sredstava javnog informisanja - da informiše. Jer se informacija smatra kao neophodni uslov za kvalifikovano odlučivanje i osti'arivanje samoupravnih prava i obaveza radnih Ijudi i građana. Cilj, dakle, nije sticanje profita, nije indoktrinacija, nije vladanje nad Ijudima. Logično je, ako smo odredili cilj, da pokušamo da tražimo i najbolje puteve do njegovog ostvarenja. Dr Mario Plenkovič je u svom radu, baš kod ostvarivanja osnovnog cilja televizije informisanja, podvukao pojavu, kako on kaže, epohalne protivurečnosti. Danas, kad su komunikacijske tehnike najrazvijenije od postanka čoveka, isti taj čovek je i na najvišem stepenu objekt informisanja, daleko više nego što je ikad bio. Samo samoupravno socijalističko društvo može nadvladati ovu protivurečnost, јег ono stvara društveno-političke pretpostavke za punu demokratizaciju informacionog procesa. Svaki stav koji na prvi pogled izgleda i mobilizatorski i demokratski, kao na primer; ~naš zadatak je da informacija prodre do neposrednih proizvođača”, ili „radnike i široke slojeve društva treba informisati” i tako dalje, moramo u suštini menjati, jer on je u svojoj biti antisamoupravan pošto i dalje ostavlja radnog čoveka u pasivnoj poziciji - da bude informisan. Istinska samoupravna preobrazba javnog komuniciranja postavlja radnog čoveka-samoupravljača u središte procesa informisanja.

8